Петар I Кара?ор?еви?

Петар I Кара?ор?еви?
Петар I Кара?ор?еви?
	Кра? Петар I у униформи во?воде Кра?евине Срби?е
Лични подаци
Датум ро?е?а	11. ?ул 1844.
Место ро?е?а	Београд, Кнежевина Срби?а
Датум смрти	16. август 1921.?(77 год.)
Место смрти	Београд, Кра?евина Срба, Хрвата и Словенаца
Узрок смрти	Запа?е?е плу?а
Гроб	Црква Светог ?ор?а на Опленцу
Породица
Супружник	Зорка Кара?ор?еви?
Потомство	?елена Кара?ор?еви?,; ?ор?е Кара?ор?еви?,; Александар I Кара?ор?еви?
Родите?и	Александар Кара?ор?еви?; Персида Кара?ор?еви?
Династи?а	Кара?ор?еви?и
кра? Срба, Хрвата и Словенаца
Период	1. децембар 1918 — 16. август 1921.
Круниса?е	20. (8) септембар 1904.
Претходник	Функци?а успостав?ена
Наследник	Александар I Кара?ор?еви?
кра? Срби?е
Период	15. ?ун 1903 — 1. децембар 1918.
Претходник	Александар Обренови?
Наследник	Функци?а укинута
Регент	Александар I Кара?ор?еви? ; од 24. ?уна 1914.
Чин	Во?вода; (фелдмаршал)
Потпис
	; Монограм Петра I, кра?а Срба, Хрвата и Словенаца; ; Стандарта кра?а Срба, Хрвата и Словенаца; ; Стандарта кра?а Срби?е

百度支持社会力量深入医疗细分服务领域鼓励投资者发展专业性医院管理集团，引导社会办医院向高水平、规模化方向发展。

Петар I Кара?ор?еви? (Београд, 11. ?ул 1844 — Београд, 16. август 1921) ?е био кра? Срби?е, од 1903. до 1918. и кра? Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.^[1]

Петар Кара?ор?еви? ?е био Кара?ор?ев унук и тре?и син Персиде и кнеза Александра Кара?ор?еви?а, ко?и ?е био приси?ен да абдицира након Светоандре?ске скупштине. Петар ?е основну школу и гимнази?у завршио у Београду, а да?е школова?е ?е наставио у Шва?царско?, у женевском заводу Венел-Оливи?е. Потом се упису?е у париски коле? Сен-Барб и у чувену Во?ну академи?у Сен-Сир, ко?у завршава 1864. године. Кара?ор?еви? у граду Мецу завршава Вишу во?ну академи?у и ве? 1870. године, као млади француски официр, учеству?е у Француско-пруском рату, у коме бива и зароб?ен. Приликом опсаде Меца и битке код Седана, Бизмаркова во?ска ?е заробила око сто четири хи?аде француских во?ника, ук?учу?у?и и самог Наполeона III. Петар Кара?ор?еви? се из пруског зароб?еништва спасао бекством, препливавши готово зале?ену реку Лоару (као последица оваквог бега ?е била реума, ко?а ?е мучила током целог живота). За заслуге у овом рату Петар ?е одликован орденом Леги?е части.^[2]

Када ?е 1875. године букнуо устанак у Херцеговини и Босанско? кра?ини, придружио се као доброво?ац под псеудонимом Петар Мрко?и? у Босанскохерцеговачком устанку против Османског царства. из тог разлога и данас лепа варош у ?угозападном делу Републике Српске, у знака се?а?а на Кара?ор?еви?а, носи име Мрко?и? Град.

Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, на?стари?ом к?ерком црногорског к?аза Николе. Венча?е Петра и Зорке обав?ено ?е у Цети?ском манастиру уз чиноде?ствова?е митрополита Висари?она ?убише. Венчани кум ?е, наравно преко посредника грофа Орлов Денисова, био руски цар, док ?е други кум т?. стари сват био во?вода Ми?ан Вукови?.

Петар и Зорка су имали петоро деце, од тога три сина: ?ор?а, Александра и Андри?у, као и две ?ерке: ?елену и Милену (ко?а ?е живела само девет дана).

Након смрти оца Александра 1885. године, Петар ?е постао глава династи?е Кара?ор?еви?, око чега ?е водио ома?и спор са сво?им братанцем Алексом. После Ма?ског преврата и убиства кра?ице Драге и кра?а Александра Обренови?а 1903, изабран ?е за кра?а Срби?е. Као кра? залагао се за уставно уре?е?е зем?е и био ?е познат по сво?о? либерално? политици.^[3]

Кра? Петар ?е био врховни командант српске во?ске у Балканским ратовима. Због старости ?е 24. ?уна 1914. пренео кра?евска овлаш?е?а на свог сина, престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са во?ском преко Албани?е. Пошто ?е био кра? Срби?е током периода великих српских во?них успеха, у српском народу остао ?е запам?ен као кра? Петар Ослободилац (тако?е познат и као Стари кра?).^[4]

Ствара?ем Кра?евства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. постао ?е кра? Срба, Хрвата и Словенаца, што ?е остао до сво?е смрти 16. августа 1921.^[5] Поред деде Кара?ор?а ?е ?едини владар из династи?е ко?и ?е и ро?ен и умро на територи?и Срби?е.

Младост

Ро?ен ?е као пето дете кнеза Александра и кнеги?е Персиде (из чувене породице Ненадови?и) из Бранковине на Петровдан, 29. ?уна/11. ?ула 1844. године. ?егов први васпитач био ?е Чех, др Вилем Габлер, током 1852–1854. године.^[6] Основну школу и Гимнази?у београдску ?е завршио у Београду.

Пошто ?е Светоандре?ска скупштина 1858. године, збацила са престола кнеза Александра, он ?е напустио Срби?у. Млади Петар ?е да?е школова?е наставио у заводу Венел-Оливи?е у Женеви. По завршеном школова?у септембра 1861, Кнежеви? Петар се упису?е у париски Коле? Сен-Барб, а 1862. у чувену Во?ну Академи?у Сен-Сир ко?у завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографи?ом и сликарством, и усавршавао сво?е во?ничко и политичко образова?е. Оно му ?е отворило видике иде?а политичког либерализма, парламентаризма и демократи?е. Почетком 1868, Кнежеви? Петар ?е у Бечу штампао сво? превод к?иге енглеског политичара и филозофа ?она Ст?уарта Мила О слободи,^[7] са сво?им предговором,^[8] ко?и ?е касни?е постати ?егов политички програм.

Наводи о усва?а?у од стране кнеза Михаила Обренови?а

Петар Кара?ор?еви? (слика из 1865. лево) ?е по наводима немачких и аустри?ских меди?а требао бити усво?ен од стране кнеза Михаила током 1864. године. Руси?а се по то? вести противила усва?а?у Петра, и предлагала ?е усва?а?е кнеза Црне Горе Николе I Петрови?а ?егоша.

У време када ?е имао 20 година и када ?е поха?ао Сен Сир у Паризу, у аустри?ским и немачким новинама се 1864. по?авио податак да, због тога што после вишегодиш?ег брака са кнеги?ом ?ули?ом нема наследника, кнез Михаило Обренови? жели да га усво?и и постави за престолонаследника. Ме?у првим об?авама те намере ?е била вест из Tagespost-а од 24. (12) ?уна 1864, у ко?о? ?е наведено да ?е Михаило 20. (8) ?уна изразио намеру да изведе то усва?а?е. По то? вести, осим Руси?е ни?една велика европска сила ни?е имала ништа против тога, али да би уз посредова?е Пруси?е то против?е?е могло да се премости.^[9]

Четири дана касни?е ?е Linzer Abendbote (нем. Вечер?и курир Линца) пренео сличну вест из Келнских новина, уз наводе да, поред тога што би кнез Михаило решио пита?е насле?а, тиме би била и решена завада изме?у Обренови?а и Кара?ор?еви?а, и тиме би се практично спо?или. Према тим вестима, Руси?а ?е била ?едина европска велика сила ко?а се противила усва?а?у Петра Кара?ор?еви?а, и уместо тога ?е предлагала да Михаило усво?и тада 23-годиш?ег кнеза Црне Горе Николу I Петрови?а ?егоша.^[10]

Нешто касни?е ?е 6. ?ула (24. ?уна) 1864. године Die Presse об?авила вест из Беча да ?е кнез Михаило пре пар дана послао Димитри?а Црнобарца, ко?и ?е изме?у осталих послова ?едно време био министар правде код Петровог оца кнеза Александра Кара?ор?еви?а, у дипломатску миси?у у Париз на састанак са царом Наполеоном III. Према тим новинама, главни задатак Црнобарца ?е био да обезбеди Наполеонову подршку у случа?у немира у Босни, а друга ?е била да сазна миш?е?е Француске о усва?а?у Петра Кара?ор?еви?а, и да види какве су могу?ности за спа?а?е Обренови?а и Кара?ор?еви?а.^[11] У Gemeinde-Zeitung-у ?е 19. (7) ?ула 1684. ?ав?ено да су све велике силе осим Француске сложиле да се усва?а?е обави. Цар Наполеон III ?е навео да то пита?е треба да се уз друга европска пита?а реши на неком конгресу.^[12]

До овог усва?а?а напослетку ни?е дошло, а кнез Михаило ?е на кра?у усво?ио Милана Обренови?а, сина свог брата од стрица Милоша.

Политичка делатност до ступа?а на престо

После убиства кнеза Михаила у ма?у 1868, политички кругови блиски династи?и Обренови? прик?учили су новом српском Уставу и одредбу ко?ом се породици Кара?ор?еви? забра?у?е повратак у ота?бину и одузима сва имовина.^[14]

Петар се, 1870, придружио Леги?и странаца француске во?ске и са ?ом учествовао у бро?ним борбама због чега ?е одликован споменицом рата од 1870.^[15] Године 1875, радио ?е на организова?у и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мрко?и? да не би био откривен од стране Обренови?а (наводно по ?едном глинском гостионичару коме ?е био сличан^[16]). Током Херцеговачког устанка Петар Кара?ор?еви? ?е имао логор на ?орковачи.^[17] Након неуспеле Тополске буне 1877, водио ?е живу политичку активност. У лето 1883. године на Цети?у се оженио кнеги?ом ?убицом-Зорком, на?стари?ом к?ерком црногорског кнеза Николе. У том браку ро?ено ?е петоро деце: к?ерке ?елена и Милена (умрла као дете), и синови ?ор?е (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андри?а (умро као дете). После кра?ег боравка у Паризу, породица Кара?ор?еви? преселила се на Цети?е, где ?е остала следе?их десет година. Због лошег матери?алног положа?а, кнежеви? Петар продао ?е ку?у у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. ?егови контакти са ?удима из Срби?е никада нису преста?али, пре свега са Николом Паши?ем, прваком Радикалне странке и са Алексом Жу?ови?ем, тако?е ви?еним чланом Радикалне странке са ко?им ?е друговао и у избеглиштву у западно? Срби?и и Босни и тако ?е створено при?ате?ство за сва времена.

Током 1897, кнежеви? Петар одлази у Руси?у, и бива прим?ен код цара Николе II. Три године касни?е покушао ?е да се споразуме са кра?ем Александром Обренови?ем о признава?у кнежевске титуле и повра?а?у одузете имовине, али без успеха. Кнежеви? Петар ?е ?ош више по?ачао сво?у политичку активност за повратак у Срби?у. Године 1901, насто?ао ?е да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нуде?и ?о? сво? политички програм.

Кра? Срби?е (1903—1918)

Почетак владавине

Привремена влада ?ована Авакумови?а (формирана 11. ?уна 1903) сазвала ?е распуштену Народну скупштину. Скупштина ?е прихватила устав из 1889. уз ма?е измене. Тако ?е настао устав из ?уна 1903. Народна скупштина ?е средином ?уна 1903. за кра?а изабрала Петра I Кара?ор?еви?а. После неколико дана у Београд ?е стигао нови кра? и положио заклетву у Народно? скупштини на Устав из 1903.^[18]

Збацива?е Обренови?а омогу?ило ?е да се у Срби?и уведе парламентарни режим у коме ?е све важни?е одлуке доносила Народна скупштина. Захва?у?у?и уставу и либералним законима после 1903. Срби?а ?е постала ?една од држава са на?ве?им процентом становника ко?и има?у право да гласа?у на изборима (око 70% одраслих мушкараца).^[18]

У септембру 1903. Радикална странка ?е на изборима за Народну скупштину добила ве?ину. Нешто ма?е ?е било посланика Самосталне радикалне странке. Након пада за?едничке владе Саве Гру?и?а, Никола Паши? ?е саставио владу без представника Самосталне радикалне странке кра?ем 1904. Од тада до смрти (1926) Паши? ?е на?чеш?е био председник владе или министар спо?них послова. Паши?ева влада се одржала до ма?а 1905. Од тада ?е председник владе био во?а самосталаца ?убомир Сто?анови?. Од избора 1906. Народна радикална странка ?е имала апсолутну ве?ину у Народно? скупштини и владала ?е самостално или у савезу са, другом по снази, Самосталном радикалном странком. Ипак, у политичком делова?у у Срби?и посто?ао ?е и снажан утица? во?ске. Народна скупштина ?е ?кра?еубице” ослободила одговорности, а нови кра? Петар I ?их ?е задржао у служби на двору. Захтев из Руси?е да се изврши истрага и казне убице нису уважени. Кра? Петар I ?е морао истакнуте заверенике уда?ити са двора и дати им друге службе у ма?у 1904. Због тога на круниса?у кра?а Петра I у Саборно? цркви у септембру 1904. у Београду ни?е било страних државника изузима?у?и црногорско посланство ко?е ?е довео престолонаследник Данило.^[19]

Истовремено, у спо?но? политици Срби?а ?е поправ?ала сво?е односе са чланицама Антанте, а погоршавала са Централним силама. Ово поправ?а?е односа Срби?е са Антантом било ?е отежано траже?ем Велике Британи?е да се казне убице кра?а Александра Обренови?а и уда?е из во?ске и политике.^[20]

Кра? Петар ?е наручио про?екат диза?на српске кра?евске палате у Немачко?. Про?екат ни?е достав?ен кра?евском двору због почетка Првог светског рата. Петров наследник ?е по завршетку рата одбио да се про?екат реализу?е ?ер га ?е радила немачка компани?а и посао ?е поверио француско? фирми Бези?е. Комплетан каталог вра?ен ?е у Срби?у ?ануара 2022. као власништво музе?а града Београда.^[21]

Радикална и Самостална радикална странка остале су на власти до 1914. Срби?а ?е желела набавити наоружа?е за сво?у во?ску и изградити бо?у мрежу железница. Зато ?е Паши?ева влада у проле?е 1905. склопила договор о за?му са париским банкарима. Кредит ?е делом требало трошити за набавку топова из Француске, а делом на куповину индустри?ских производа. Пад Паши?еве владе утицао ?е да ова? договор пропадне. Касни?е ?е влада Самосталне радикалне странке (?. Сто?анови?а) уговор о за?му склопила са банкарима из Беча. Та? уговор ?е обавезивао Срби?у да топове за во?ску набави у Шкоди у Аустроугарско?.^[20]

Да би се спречило ?аче везива?е Срби?е за Аустроугарску, уговор о набавци топова из Аустри?е ?е раскинут почетком 1906. Пита?е набавке топова повезало се са пита?ем официра завереника чи?е ?е пензиониса?е тражила Велика Британи?а, али и Паши?. У проле?е 1906. владу ?е поново образовао Паши?. Кра? Петар ?е попустио и пристао да се у ?уну 1906. пензионишу стари?и официри-завереници. Ово ?е била делимична победа Паши?а и парламентаризма у Срби?и над во?ним завереницима. ?иховим пензиониса?ем испу?ен ?е услов ко?и ?е поставила Велика Британи?а за обнову дипломатских односа, ко?и су прекинути ?ош у ?уна 1903.^[22]

Царински рат и разво? индустри?е

Политичко и економско неслага?е Срби?е и Аустроугарске довело ?е до Царинског рата. Економско осамоста?е?е Срби?е прекидало ?е вишедецени?ске економске везе. Истовремено, због неслага?а око Македони?е споро ?е текло приближава?е Срби?е и Бугарске. Ипак, 1904. договорен ?е ?при?ате?ски уговор” о трговини и та?ни ?савезни уговор” о заштити територи?алне целовитости Срби?е и Бугарске.^[23]

Кра?ем 1905. об?ав?ено ?е да ?е склоп?ена царинска уни?а Срби?е и Бугарске. Аустро-Угарска ?е у ?ануару 1906. послала захтев Срби?и да мора изменити уговор са Бугарском тако да Аустроугарска задржи положа? на?повлаштени?е трговачке наци?е у Срби?и. Када ?е Срби?а одбила да испуни та? ултиматум Аустроугарске, из Беча ?е наре?ено да се забрани улазак робе из Срби?е у Аустро-Угарску. Тако ?е почео економски рат на граници.^[23]

Срби?а ?е око 85% свог извоза до тада слала у Аустроугарску. Извозила ?е углавном живу стоку и друге по?опривредне производе (житарице, суве ш?иве). Истовремено ?е из Аустроугарске увозила индустри?ске производе. Када ?е Срби?а, то ?ест влада Самосталне радикалне странке и кра? Петар I, пристала да попусти и промени уговор са Бугарском, краткотра?но ?е обнов?ен промет роба на граници са Аустроугарском у марту 1906.^[23]

Тада ?е Tоповско пита?е обновило економско-политички сукоб. Аустроугарска ?е приликом склапа?а трговинског уговора тражила да Срби?а топове увезе од ?е, а не из Француске. У Срби?и су сматрали да су француски топови бо?и и нису прихватили захтев из Беча. Аустроугарска ?е у ?улу 1906. затворила границу за увоз стоке из Срби?е под изговором да то чини због страха од шире?а болести. Тако ?е коначно почео Царински рат.^[23]

Царински рат ?е само убрзао преговоре Срби?е са Француском о набавци топова, матери?ала за железницу и за?му за те набавке. Паши?ева влада ?е потписала уговор са француским банкарима и фабриком топова у новембру 1906. Срби?а морала да извоз сво?е робе усмери преко Солуна и до?ег тока Дунава. Убрзано ?е склапа?е трговачких уговора са другим државама. Кра?ем 1906. и почетком 1907. Кра?евина Срби?а ?е склопила више уговора ко?и су ?о? олакшали трговину са Француском, Великом Британи?ом, Белги?ом, Руси?ом и др. Уговор Срби?е са Немачком ?е посто?ао и пре почетка Царинског рата, али га ?е тек та? сукоб у потпуности оживотворио.^[24]

Аустроугарска ?е увидела неуспех свог економског наси?а. Средином 1910. године обнов?ен ?е трговински уговор Срби?е и Аустроугарске. Према ?ему су сма?ене количине стоке ко?а се увозила у Аустроугарску, а Срби?а ?е пове?ала царине ко?има ?е отежавала увоз индустри?ске робе из Аустроугарске. Уговор ?е постао пуноважан од почетка 1911. а Царински рат ?е био завршен.^[25]

Осамоста?е?е од трговинске везаности за Аустроугарску омогу?ило ?е Срби?и да уводи царине ко?има ?е штитила дома?у индустри?ску производ?у. То ?е убрзало разво? индустри?е у Срби?и. Бро? индустри?ских предузе?а у Срби?и ?е пове?ан за 4 пута, а укупни пораст вредности фабричке производ?е ?е скоро дупло пове?ан. Бро? радника у тим предузе?има уве?ан ?е за око 2,5 пута. Према Мари Жанин-Чали?, 1910. године у Срби?и ?е било око 460 разних индустри?ских предузе?а у ко?има ?е радило око 16.000 радника. Ме?у тим радницима жена ?е било ма?е од 2.600, али су у фабрикама дувана и текстила оне биле бро?ни?е од мушкараца.^[25]

Скоро половину индустри?ских предузе?а чинили су млинови. Рудника уг?а, метала и каменолома за?едно ?е било око 55. Пилана и предузе?а за прераду дрвета ?е било скоро 60. Циглана ?е било око 26. Фабрика за прераду вуне ?е било око 17. Топионица ?е било око 10, а пивница ?е било 9. Електричних централа ?е било 6.^[25]

Царински рат ?е представ?ао вид економског наси?а над Срби?ом у ци?у ?ача?а утица?а Аустроугарске у ?о?. У току тог економског притиска дошло ?е и до политичког наси?а и сукоба у време анексионе кризе. Сва та наси?а из Беча само су била увод у оружани напад 1914.^[25]

Док ?е тра?ао Царински рат дошло ?е до промене престолонаследника у Срби?и. Понаша?е престолонаследника ?ор?а било ?е врло проблематично, а ?егови ексцеси достигли су врхунац 1909. године, када ?е претукао свог слугу на кра?у и преминуо услед последица батина?а. Из тих разлога, ?ор?е ?е, под притиском ?авности, место наследника престола препустио мла?ем брату Александру.^[25]

Од тада у Срби?и су се, поред кра?а, издво?или престолонаследник Александар, Никола Паши? и Драгутин Димитри?еви? Апис. Они су окуп?али око себе присталице, ме?усобно сара?ивали, али и сукоб?авали се, боре?и се за утица? и власт у Кра?евини Срби?и.^[26]

БиХ почетком XX века и анексиона криза

Бе?амин Кала? ко?и ?е називан и ?вицекра?ем” Босне умро ?е 1903. Нови министар финанси?а Аустроугарске Стефан Бури?ан ?е напустио отворену диктатуру Кала?еве управе у БиХ. Пристао ?е средином 1905. да допусти Србима црквено-школску аутономи?у, а 1909. и муслимани су добили верско-просветну аутономи?у. Законима о штампи, зборовима и удружива?у, као и законима о уре?е?у градских и сеоских општина створени су пово?ни?и услови за политичко организова?е и делова?е. Прве политичке парти?е уре?ене су 1907. Тада ?е створена Муслиманска народна организаци?а предво?ена велепоседником Алибегом Фирдусом. У новембру 1907. у Сара?еву ?е створена Српска народна организаци?а. Она ?е тражила праведно реше?е аграрног пита?а, учеш?е народа у власти и општинско? самоуправи. Следе?е, 1908. сара?евски надбискуп ?осип Штадлер ?е створио Хрватску католичку удругу, ко?а ?е била повезана са Франковом Чистом странком права.^[27]

Аустроугарска ?е желела да привремену окупаци?у БиХ замени припа?а?ем (анекси?ом). Пово?ну прилику за то видела ?е у време Младотурске револуци?е 1908. Пре Младотурске револуци?е министар спо?них дела Аустроугарске (Ало?з Лекса Ерентал) и представник Руси?е (Александар Изво?ски) разговарали су о могу?ности да Аустроугарска изврши анекси?у БиХ.^[27]

Незадово?ни владавином Беча, кра?ем августа 1908. године представници Српске и Муслиманске народне организаци?е послали су меморандум у коме су тражили устав за БиХ.^[27] Уместо устава, Аустроугарска ?е прогласила анекси?у 7. октобра 1908. године. У Босни су и православци и муслимани били незадово?ни тим поступком, али политичке во?е Глигори?е ?ефтанови? и А. Фирдус позвали су народ да остане миран. Представници Срба и муслимана об?авили су и за?едничку протестну деклараци?у.^[28]

Одговор Турске на анекси?у био ?е слаб. Она ?е прогласила бо?кот аустроугарске робе. Против?е?е Турске анекси?и потра?ало ?е до кра?а фебруара 1909. Тада ?е склоп?ен договор Турске и Аустроугарске о исплати одштете Турско? за БиХ. Истовремено се Аустроугарска одрекла Сан?ака са Новим Пазаром.^[28]

Анекси?а Босне и Херцеговине ?е представ?ала ?еднострано крше?е уговора из Берлина 1878. и ви?ена као ?едан део немачког продора на Исток (Drang nach Osten). У Београду ?е дошло до протеста народа и спа?ива?а застава Аустроугарске.^[28]

Кра?евина Срби?а ?е упутила протесте државама ко?е су учествовале на Берлинском конгресу. Сто?ан Новакови? ?е из?авио да ?е та? поступак уништио веру у праведност великих држава Европе и ме?ународне уговоре. Као накнаду ако се анекси?а призна Срби?а ?е тражила да доби?е узани по?ас зем?е (кроз БиХ) ко?и би ?е повезао са Црном Гором. Аустроугарска ?е у то време сакуп?ала сво?у во?ску северно од границе Срби?е. Зато су у Срби?и изгласани кредити за во?не припреме у октобру и новембру 1908.^[28]

Пред опаснош?у да до?е до рата са Аустроугарском и због протеста народа, брзо су обнов?ени дипломатски односи Срби?е и Црне Горе. У фебруару 1909. Сто?ан Новакови? ?е саставио владу у ко?у су ушле све знача?не странке у Срби?и. Погорша?е односа било ?е на врхунцу у марту 1909. Аустроугарска ?е по?ачавала припреме сво?е во?ске за сукоб и тражила од Срби?е да призна анекси?у.^[28]

Немачка ?е у марту 1909. затражила од Руси?е да без одлага?а призна анекси?у. Руси?а ?е попустила. Након захтева три чланице Антанте и Итали?е, влада Кра?евине Срби?е дала ?е из?аву да прихвата анекси?у. Црна Гора ?е учинила исто почетком априла 1909. На та? начин, одложен ?е почетак ве?ег ратног сукоба, што ?е, пре свега, представ?ало последицу неспремности Антанте за рат против Централних сила.^[28]

Политичка су?е?а Србима у Хрватско? 1908. и 1909. и држа?е Кра?евине Срби?е за време ?иховог тра?а?а

У ?ануару 1908. на положа? хрватског бана ?е постав?ен Павле Раух. Тада ?е почео прогон присталица Српске самосталне странке, а по?ачан ?е у време Анексионе кризе. У време Анексионе кризе у Хрватско? ?е од августа до кра?а 1908. похапшено десетине Срба. У ?ануару 1909. ухапшени су оптужени за влеизда?у, то ?ест да су намеравали да униште Аустроугарску и ?ене делове припо?е Кра?евини Срби?и. Оптужени су да су у вези са београдским Словенским ?угом спремали ?великосрпску револуци?у” у Аустроугарско?.^[29]

Чланови Хрватско-српске коалици?е одбацивали су измиш?ене оптужбе. Против тог политичког су?е?а у Угарском сабору говорили су Полит Десанчи?, Б. Медакови?, Приби?еви?, Супило, али и Бела Висконта?. У Загреб ?е дошао Томаш Масарик прашки професор (председник Чехословачке од 1918. до 1935) да види о чему се ради. У Аустри?ском парламенту Т. Масарик ?е указао да су оптужбе измиш?отина. Тада ?е више од половине посланика осудило су?е?е као политичко, а не правно. Су?е?е за велеизда?у се претворило у политички скандал. Ипак, више особа ?е у октобру 1909. осу?ено на затворске казне. Када ?е тражено понав?а?е су?е?а, цар Франц ?озеф I ?е кра?ем 1909. амнестирао оптужене Србе.^[29]

Истовремено са су?е?ем у Загребу, из Аустри?е су стигле оптужбе Ха?нриха Фрид?унга. Он ?е, у новинама лажним записницима оптужио Кра?евину Срби?у да подржава заверу против Аустроугарске а да ?о? у томе помажу чланови хрватско-српске коалици?е (Ф. Супило, С. Приби?еви? и др). У децембру 1909. године против Фрид?унга ?е покренут судски спор у Бечу. Супило и во?е Хрватско-српске коалици?е су на су?е?у у Бечу показали лажност оптужби да су пла?ени од министарства спо?них послова Срби?е. Су?е?е ?е завршено нагодбом без пресуде.^[30]

У фебруару 1910. Раух ?е сме?ен, а бан ?е постао Никола Томаши? во?а Народне странке. Томаши? ?е покушао да делу?е сара?у?у?и са Хрватско-српском коалици?ом, али ни?е успео. Зато ?е у августу 1910. распустио Сабор. На изборима 1911. Странка права ?е добила 27, Хрватско-српска коалици?а 24, а Томаши?ева Народна странка 21 мандат. Он ни?е могао да се споразуме са другим странкама и поднео ?е оставку.^[30]

Сукоби у Старо? Срби?и и Македони?и и ствара?е Балканског савеза

Од 1902. на подруч?у Македони?е обнов?ени су бро?ни напади бугарских комита, а затим грчких и српских комита (четника). Поред напада на турске и албанске насилнике, хриш?анске чете су се сукоб?авале ме?усобно и уби?але присталице противника (учите?е, свештенике и др).^[31]

Од 1903. и у Срби?и су стварани четнички одбори. Тада су четнички одбори у Београду и Вра?у створени као приватна удруже?а за организова?е чета, ?ихово наоружава?е и сла?е у Турску (Македони?у). Сукоби пробугарских, просрпских и прогрчких чета су погоршавали односе ме?у малим хриш?анским државама.^[32]

Рани?е, 1893. у Солуну ?е створена Внатрешна македонска револуционерна организаци?а (ВМРО). Пробугарске снаге у ВМРО-у насто?але су подиза?ем устанка против Османли?а приву?и паж?у ве?их европских држава. Во?а ВМРО-а Гоце Делчев (Георги Н. Делчев) уби?ен ?е у ма?у у сукобу са Турцима, а 2. августа 1903. (Илинден) устанак ?е почео на подруч?у Монастира (Бито?а). Устаници су успели да заузму град Крушево. Прогласили су ствара?е републике, али турска во?ска, уз велики бро? нередовних албанских чета, побила ?е хи?аде цивила и угушила устанак.^[32]

Устанак ?е представ?ао повод да се умеша?у Аустроугарска и Руси?а. Оне су се у октобру 1903. договориле о реформама за Македони?у и тражиле од Османског царства да их спроведе. Османско царство ?е морало да пристане да прими и официре из европских држава, ко?и су надгледали реформу полици?ских снага у Македони?и и на Косову и Метохи?и.^[32]

Након Илинденског устанка период 1904-1908. био ?е период на?чеш?их сукоба чета хриш?анских комита по селима Македони?е. Стотине ?уди су изгубиле животе. Због ме?усобних сукоба Бугара и Грка, 1906. дошло ?е до противгрчких окуп?а?а и напада на ?угу Бугарске.^[32]

На западу Македони?е и у косовско-метохи?ско? области посто?але су бро?не чете Албанаца и Турака. Након младотурске револуци?е 1908. и проглаше?а амнести?е за четнике, наступило ?е краткотра?но примир?е. Од 1909. подруч?е Албани?е, Косова, Метохи?е, Македони?е и Траки?е било ?е у ста?у нереда и безвлаш?а. Чести су били атентати, обрачуни комитских дружина и освете турских власти. Турске власти су покушале без успеха да разоружа?у чете по Македони?и.^[32]

Ме?у Албанцима ?е ?ачао покрет ко?и ?е тражио ствара?е аутономне државе унутар Османског царства или самосталне државе. У марту 1910. на Косову и Метохи?и ?е почео ве?и устанак Албанаца. Та? Устанак ?е делимично помагала Бугарска, а оруж?е ?е набав?ано и преко Црне Горе. Велика турска во?ска ?е, после неколико месеци, успела да умири побуну.^[32]

Албанци су поново тражили од владе у Истанбулу да им да аутономи?у на подруч?у вила?ета Скадра, Косова, Бито?а и ?а?ине. Средином 1911. године почела ?е нова побуна, али сукоб средиш?их власти и Албанаца се убрзо примирио. У проле?е 1912. дошло ?е до поновног устанка Албанаца на Косову и Метохи?и, ко?и су тражили аутономи?у. Устанак ?е захватио и Албани?у. У лето 1912. нереди ко?е су стварали Албанци били су све ве?и. У августу 1912. су побу?еници ушли у Пе?, Призрен, Приштину и Скоп?е. Султан и влада су одлучили да попусте у септембру 1912. Побу?еницима ?е препуштена власт у вила?етима Скадар, Косово, Бито? и ?а?ина. Тада су се пове?ала наси?а према хриш?анима Словенима и ?ихово исе?ава?е.^[33]

Наси?а над хриш?анима и слаб?е?е централне власти из Истанбула убрзали су во?но повезива?е малих балканских држава против Турске. Слабост Османског царства показала се и у рату са Итали?ом ко?и ?е почео у септембру 1911. Итали?ани су од Османли?а у рату осво?или Либи?у. Ствара?е Балканског савеза подржала ?е и Руси?а.^[34]

У октобру 1910. у Грчко? председник владе постао ?е Елефтерос Венизелос. Венизелос ?е био Кри?анин. Крит кра?ем XIX века ни?е успео да се побуном у?едини са Грчком, али ?е од 1897. имао аутономи?у. Ста?е на Криту и Венизелосова же?а да об?едини све грчке територи?е подстицали су га да буде присталица склапа?а савеза балканских држава против Турске. Сличног убе?е?а ?е био и Иван Гешов, председник бугарске владе од марта 1911. Бугарски владар Фердинанд I Кобург (1887—1918) ?е мислио да ?е заузети Константинопо? и обновити Византи?ско царство.^[34]

Одбрамбени савез изме?у Срби?е и Бугарске потписан ?е у марту 1912. године, али он ?е имао та?ни додатак ко?и ?е предвидео рат против Османског царства.^[34]

За Македони?у ?е предви?ена подела изме?у Бугарске и Срби?е. Кра?евини Срби?и би припале области северно од Шар-планине, а Бугарско? источно од реке Струме. За области Македони?е изме?у те две лини?е предви?ено ?е ствара?е аутономне територи?е, или подела ако ?е ?немогу?е организовати ?е као аутономну област”. У ?уну 1912. потписан ?е и во?ни споразум Срби?е и Бугарске.^[34]

У ма?у 1912. склоп?ен ?е грчко-бугарски савез, а након тога и во?ни споразум. Почетком октобра 1912. потписан ?е во?ни савез Срби?е и Црне Горе. Осим Руси?е, сво?е намере да нападну Османско царство мале балканске државе нису отворено показивале представницима европских држава.^[34]

Први балкански рат

?Мо?им данаш?им прогласом приса?еди?ене су на основу зак?учених ме?ународних уговора ваше зем?е Кра?евини Срби?и... Све стара?е мо?е би?е управ?ено да сви ви без разлике у вери и порекла будете у сваком погледу задово?ни, просве?ени и закри?ени правдом и безбеднош?у ко?е ?е вам ?емчити владавина слободне Срби?е. Сви ?ете бити пред законима и властима ?еднаки. Вера свачи?а, има?е и личност би?е поштовани као свети?а...^[35]

Балканске хриш?анске државе затражиле су од Османли?ског султаната да изврши реформе ко?е ?е поправити положа? хриш?ана у Македони?и. Тражили су да се за подруч?е Македони?е постави управник из Западне Европе. Османли?ска влада ?е избегавала да прихвати те захтеве. Она ?е убрзала преговоре о миру са Итали?ом и договорила га средином октобра 1912. Истовремено, во?не ?единице Османли?ског султаната су сакуп?ане уз границе са малим балканским државама. Балкански савез ?е об?авио мобилиса?е сво?е во?ске. Срби?а ?е на почетку рата сакупила око 350.000 во?ника. Оперативне ?единице су имале око 285.000 во?ника. Део во?ника били су доброво?ци из Македони?е, БиХ и других зема?а. Када ?е постало вид?иво да ?е рат на Балкану неизбежан, Руси?а ?е убе?ивала остале европске велике државе да се уздрже од уплита?а.^[36]

Први балкански рат ?е почео 8. октобра 1912. Тада ?е Црна Гора оптужила Османли?ски султанат да ?е напало ?ене граничне карауле и об?авила му рат. Пошто се велике европске државе нису умешале и спречиле рат и остале чланице Балканског савеза Срби?а, Бугарска и Грчка напале су средином октобра 1912. Османли?ски султанат. Убрзо после напада, влада Кра?евине Срби?е ?е под во?ством кра?а Петра I одржала седницу у двору 17. октобра 1912. и одлучила да се об?ави рат.^[36] 6/18. октобра 1912. Кра? Петар ?е потписао наре?е?е о почетку ратних операци?а у кафани Европа, ко?у му ?е на потпис по наре?е?у Радомира Путника донео Живо?ин Миши?.^[37] То ?е учи?ено 18. октобра 1912. Главни напад Бугара био ?е усмерен према Траки?и, а Грка према Епиру и Македони?и. Главнина во?ске Кра?евине Срби?е ишла ?е према долини Вардара. ?у ?е као заповедник Прве арми?е (преко 120.000 во?ника) водио Александар Кара?ор?еви?.^[36]

Тре?а српска арми?а ?е ослободила Приштину 23. октобра 1912. Османли?ска Вардарска во?ска (преко 60.000 во?ника) под командом Зеки-паше ?е кренула према Србима код Куманова. У дводневно? борби код Куманова 23-24. октобра 1912. Прва српска арми?а и новонабав?ени српски топови поразили су Османли?е.^[38] Током Кумановске битке кра? Петар I Кара?ор?еви? налазио се у Вра?у, одакле ?е пратио ратне операци?е. Он ?е тако?е обилазио болнице са ра?еницима, Врховну команду, положа?е трупа у близини.^[39]

Северозападни?е, Срби су завршили ослоба?а?е Рашке (Сан?ака) 25. октобра 1912. На ?угу, Срби предво?ени Александром Кара?ор?еви?ем су ушли у Скоп?е, без отпора 26. октобра 1912. За те победе Радомир Путник, начелник Врховне команде, добио ?е од кра?а Петра I зва?е во?воде. Почетком новембра 1912. завршено ?е ослоба?а?е Метохи?е, а у Пе?и су се спо?иле во?ске Срби?е и Црне Горе. Османли?е су знача?ни?и отпор пружиле код Бито?а, али су и ту поражени средином новембра 1912. Турска Вардарска арми?а ?е била разби?ена и Срби су се спо?или са грчком во?ском. Грци су ушли у Солун.^[40]

Почетком новембра 1912. Османли?е су од Велике Британи?е затражиле да посреду?е у склапа?у мира. Први српски во?ници стигли су 18. новембра 1912. преко Албани?е на ?адранско море код ?еша, а во?ска кра?а Николе Петови?а ?е опседала Скадар. Аустро-Угарска ?е затражила од Срби?е да повуче во?ску са обала ?адранског мора. Аустро-Угарска ?е подржавала ствара?е Албани?е као препреке за Срби?у да доби?е излаз на море. Албанци су 28. новембра 1912. ("Дан заставе") у Валони одржали скупштину на ко?о? су прогласили ствара?е Албани?е. Срби су одбили да се повуку. Напротив, српска во?ска ?е 29. новембра 1912. ушла и у Драч, а грчка во?ска ?е почетком децембра бомбардовала Валону. Прет?е Аустро-Угарске Србима и Грцима, са захтевом да се повуку из Албани?е, постале су озби?ни?е. 3. децембра 1912. потписано ?е примир?е са Османли?ским султанатом. У Лондону ?е сазвана конференци?а амбасадора великих држава Европе ко?а ?е насто?ала на?и договор око Албани?е. Захтев Аустро-Угарске, ко?у су, поред Немачке, подржале Итали?а и Енглеска ?е довео до проглаше?а независности Албани?е (17. новембра 1912). Истовремено, у Лондону ?е почела и конференци?а сукоб?ених балканских држава. Балкански савезници су тражили преда?у градова ко?и су били под опсадом (Скадар, ?едрене, ?а?ина). Гласови да би влада из Истанбула могла предати ?едрене довеле су до ?еног насилног збацива?а кра?ем ?ануара 1913. и преговори о миру су пропали.^[40]

Борбе су настав?ене почетком фебруара 1913. У марту 1913. Грци су заузели ?а?ину, а Бугари, ко?има ?е од новембра 1912. помагао део Друге српске арми?е под командом Степе Степанови?а, осво?или су ?едрене. Бугарска во?ска се приближавала Истанбулу. Османли?е су поново тражиле посредова?е великих европских држава. У марту 1913. конференци?а амбасадора (Аустро-Угарска, Енглеска, ... ) тражила ?е од Срби?е и Црне Горе да обуставе опсаду града Скадра ко?и су амбасадори прогласили делом Албани?е. Тада су европске државе, без Руси?е, извршиле и поморску блокаду Црне Горе. Црногорска во?ска ?е после повлаче?а во?ске Кра?евине Срби?е успела да у?е у Скадар у априлу 1913. Прет?а из Беча да ?е почети рат приморала ?е Црногорце да почетком ма?а 1913. напусте Скадар и преда?у га ме?ународно? флоти, а она Албани?и.^[40]

Мировни уговор са Турском ?е потписан 30. ма?а 1913. у Лондону. Османли?ском султанату ?е остав?ен Истанбул и узани по?ас територи?е до лини?е Енос – Миди?а у Европи. После мира требало ?е извршити одре?ива?е нових граница балканских држава. Границе Албани?е одредили су представници великих европских држава. Српска во?ска ?е поделила Рашку и косовско-метохи?ску област са црногорском. У на?ве?ем делу Вардарске Македони?е била ?е српска во?ска, а Грчко? су припали Еге?ска Македони?а са Солуном и Крит. Незадово?ство због пораза у Истанбулу ?е било велико и у ?уну 1913. председник владе Махмуд Шевкет-паша уби?ен ?е на улици.^[41]

Други балкански рат

Бугарска и Срби?а су се сукобиле око поделе Македони?е. Срби?а ни?е добила излаз на ?адранско море. Зато ?е од децембра 1912. усмено, а од фебруара 1913. и писмено Срби?а ?е од Бугарске тражила измену уговора о подели Македони?е. Срби?а ?е оптуживала Бугарску да ?е на ратиште Вардарске Македони?е послала ма?е во?ника од онога што ?е предвидео предратни уговор. Поред тога Бугарска ?е тражила уговором непланирану помо? за узима?е ?едрена. Истовремено, око поделе Траки?е сукобиле су се Грчка и Бугарска. Почетком ма?а 1913. у Софи?и ?е дошло до окуп?а?а гра?ана ко?и су тражили да се во?ним сукобом реши спор са Срби?ом и Грчком. Када ?е председник бугарске владе Иван Гешов показао спремност да преговара цар Фердинанд I га ?е сменио. Балкански савез се распао.^[41]

Срби?а и Грчка су склопиле савез против Бугарске почетком ?уна 1913. када ?е одре?ена граница Срби?е и Грчке у Македони?и. Приликом склапа?а савеза са Грчком, Срби?а ?е добила и право слободне трговине преко Солуна у наредним децени?ама. Срби?а ?е предлагала да у ?еном спору са Бугарском пресуди Руси?а. Бугарски цар Фердинанд I веровао ?е да може прво победити Срби?у, а после и Грчку. Бугарска ?е изненада после поно?и 29-30. ?уна 1913. напала српску во?ску на реци Брегалници (код Штипа). Вишедневне борбе на Брегалници завршене су победом малобро?ни?е српске во?ске и повлаче?ем Бугара 7. ?ула 1913. Српска во?ска ?е у ?улу 1913. ушла у Кочане и Штип. Црна Гора ?е стала на страну Срби?е. Ма?ом во?ском Бугари су напали и Грке у Еге?ско? Македони?и. Румуни?а ?е искористила прилику и средином ?ула 1913. напала Бугарску. Румуни су се кретали према Софи?и. После напада Румуни?е, и Турци су видели прилику да врате део територи?е. Средином ?ула 1913. они су напали Бугарску и заузели ?едрене. Бугарска ?е морала да тражи примир?е.^[41]

Мир ?е потписан у Букурешту 10. августа 1913. Срби?а ?е задржала територи?е у Вардарско? Македони?и у ко?има ?е средином децембра 1912. почела важити Привремена уредба о уре?е?у нових области. Само ?е Струмицу предала Бугарско? на захтев Руси?е.^[42]

У Балканским ратовима Срби?а ?е изгубила око 36.000 ?уди. После преговора у новембру 1913. утвр?ена ?е граница Срби?е и Црне Горе. Црно? Гори су припали Тузи, Мо?ковац, Би?ело По?е, Беране, Плав, Гуси?е, ?аковица и Пе? са 150.000 становника. Преговори Срби?е и Црне Горе оставили су незадово?ним присталице у?еди?е?а.^[42]

Срби?а ?е тако добила прошире?е на око 39.000 километара квадратних и скоро 1.500.000 становника. Грчка ?е на североистоку добила и територи?у до уш?а Месте и Кавалу, а Румуни?а ?е од Бугарске добила Добру?у.^[42]

Услед сталних и тешких физичких напора у Балканским ратовима, здравствено ста?е кра?а Петра I се погоршало.^[43]

Односи Срби?е и Црне Горе уочи Првог светског рата

После мира у Букурешту, Албанци су у септембру 1913. узели Охрид, Дебар и Стругу, али их ?е избацила српска во?ска и у октобру 1913. привремено ушла на територи?у Албани?е. Од Балканских ратова 1912. влада Радикалне странке ни?е проширила важе?е устава Срби?е на новоприпо?ене кра?еве Космета и Вардарске Македони?е. Тврдила ?е да он треба да се ?постепено уводи”. На тим територи?ама ?е успостав?ено дво?ство во?них и цивилних власти. То ?е довело до сва?а када ?е Паши?ева влада покушала донети одлуку да цивилне власти има?у ве?у важност од во?них. Во?ска се успротивила и у проле?е 1914. добила подршку опозици?е у Народно? скупштини. Чиновници и полици?а у Македони?и оптуживани су да су корумпирани и да п?ачка?у народ.^[42]

Због опозиционог омета?а рада у Скупштини од стране невладиних странака и притиска из Црне руке почетком ?уна 1914. Паши?ева влада ?е морала да да оставку. У друго? половини ?уна 1914. Петар I Кара?ор?еви? издао ?е проглас да због болести ни?е у могу?ности да врши кра?евске обавезе. Регент (вршилац власти у име кра?а) постао ?е Александар Кара?ор?еви?. Народна скупштина ?е распуштена, а за август 1914. расписани су избори. Изби?а?е рата ?е спречило изборе, а Никола Паши? ?е наставио да врши дужност председника владе.^[42]

Од 1907. до 1913. Црном Гором су управ?але владе Праве народне странке. Пред изби?а?е Првог светског рата, влада генерала ?анка Вукоти?а одлучила ?е да отпочне преговоре о во?но?, царинско? и дипломатско? уни?и Црне Горе и Срби?е, али уз очува?е владарског положа?а за породицу Петрови?–?егош у Црно? Гори. Кра? Никола Петрови? ?е у ?уну 1914. отпутовао у иностранство и тамо се налазио када се догодио атентат у Сара?еву. Дога?а?и ко?и су уследили прекинули су преговоре о уни?и Срби?е и Црне Горе.^[44]

Први светски рат

Моме Драгом Народу,
Пошто сам болеш?у спречен неко време вршити сво?у кра?евску власт, то наре?у?ем да, на основу чл. 69 Устава, док тра?е Мо?е лече?е, у име мо?е влада наследник престола Александар.
Препоручу?ем и у ово? прилици Сво?у драгу Ота?бину заштити Свемогу?ега. Петар с.р.^[45]

Црна рука ?е представ?ала срж во?ничке опозици?е цивилно? влади. Скрива?у?и се иза во?ске или опозици?е, црнорукци су приморали кра?а Петра I да распусти владу Николе Паши?а, иако ?е Народна радикална странка имала ве?ину у Народно? скупштини. Тек након руске интервенци?е и можда уз помо? француског капитала, криза ?е решена у Паши?еву корист,^[46] а кра? Петар ?е био приморан да се повуче, наводно због болести, и 24. ?уна 1914. пренео кра?евска овлаш?е?а на престолонаследника Александра.^[47] Месец дана касни?е, Аустроугарска ?е об?авила рат Срби?и, чиме ?е започео Први светски рат. Вест о Првом светском рату доби?а у Вра?ско? ба?и и одатле одлази на фронт.^[48] После победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска во?ска била ?е прину?ена на повлаче?е и напушта?е зем?е.

Албанска голгота оставила ?е великог трага на здрав?е остарелог кра?а. Он ?е ипак доживео да дочека коначну победу и ослобо?е?е Срби?е, и ствара?е нове државе настале у?еди?е?ем Срба, Хрвата и Словенаца.

Кра? Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1921)

Смрт и сахрана

Добио ?е запа?е?е плу?а 4. ?уна 1921,^[49] али се опоравио касни?е током месеца. Запа?е?е се вратило 12. августа увече.^[50] Преминуо ?е 16. августа 1921, у 17:30 (GMT+1), у Београду, а сахра?ен ?е 22. августа у сво?о? задужбини на Опленцу.^[51]^[52]

После смрти, у знак тра?не успомене и захвалности кра?у Петру, Народна скупштина ?едногласно ?е усво?ила резолуци?у да се кра?у Петру да назив Петар Велики Ослободилац.^[53]

Кра?ев тестамент ?е отворен 9. септембра 1922. Предви?ено ?е да се новац и папири поделе ?еднако изме?у Александра, ?ор?а и ?елене; има?е у Београду, у Крунско? 9, и задужбина на Опленцу доде?ени су кра?у Александру а болница ко?а ?е подизана у Тополи ?е дата држави на управу.^[54]^[55]

Године 2021. обележен ?е век смрти Петра I, поводом чега ?е Свету архи?ере?ску литурги?у и парастос служио патри?арх српски господин Порфири?е са епископом шумади?ским ?ованом и архи?ере?има Српске православне цркве.^[56]

Заним?ивости

Филм Круниса?е кра?а Петра I

У време учеш?а у босанском устанку ?е ра?ен у десну руку – рентгенски снимак руке 1907. ?е ме?у првима у Срби?и.^[57]
Сачуван ?е аутомобил из времена ?еговог управ?а?а државом.^[58]
Приликом ?еговог круниса?а сним?ен ?е филм. Тако?е ?е сним?ен получасовни филм о ?еговом погребу.^[59]
По ?ему се зову Мрко?и? Град, Меда?а Петра Мрко?и?а, Улица кра?а Петра I у Смедереву, Споменик Кра?у Петру I Кара?ор?еви?у, Купатило кра? Петар I, Петрова ку?а, Ку?а кра?а Петра I Кара?ор?еви?а, Трг кра?а Петра I у Панчеву, aвени?а Петра I од Срби?е у Паризу. Затим школе ОШ ?Кра? Петар I“ Ниш, ОШ ?Кра? Петар Први” Београд, ОШ ?Кра? Петар I Ослободилац” Крива Фе?а, Сред?а школа “Кра? Петар I” у Тополи^[60]
Уочи нове 1973. године Татомир Будисав?еви? био ?е гост на Брионима, на позив ?ованке Будисав?еви? Броз. Тито ?е тада испричао да ?е у току рата замало срео на Крфу кнеза Павла, ко?и ?е исто тада био на Крфу. Тито ?е рекао за Павла да су могли бити и при?ате?и, имали су исти ци? да сачува?у ?угослави?у, само то ни?е Павлу пошло за руком, а ?ему, Титу, ?есте. Позитивно се изразио и о старом кра?у Петру и рекао како ?е то био ?едан фини човек, прави, истински демократа. Прескочио ?е кра?а Александра, па ?е наставио да прича о Петру Другом, рекавши да ?е то страшно шта су Енглези с тим младим човеком учинили. То ?е био приватни разговор где Броз говори као човек, а не као политичар ко?и мора да гледа парти?ску идеологи?у.^[61]
У Сара?еву ?е 1940. подигнут велики споменик кра?у Петру са намером да буде свечано откривен у проле?е 1941. Изби?а?е рата ?е спречило ове намере и споменик ?е по доласку окупатора убрзо срушен.^[62]
Из неког разлога ?егов отац кнез Александар ни?е био задово?ан ни ?име, ни ?еговим на?мла?им братом Арсеном, па их ?е у тестаменту обо?ицу иск?учио из наследства. Скоро све ?е оставио сред?ем преживелом сину ?ор?у. ?ор?е ?е очевину оставио Арсену, ко?у ?е он наследио након ?ор?еве смрти 24. (12) децембра 1888. године. Ова? податак ?е кнез Павле пронашао у архивама свог оца Арсена током 1970, и на основу докумената из те архиве ?е зак?учио да ?е ?ор?е изгледа био на?способни?и ме?у бра?ом.^[63]
Поред брата Арсена и ?егов други мла?и брат ?ор?е ?е служио у руско? во?сци до сво?е смрти 24. (12) децембра 1888.
Имао ?е 4 брата и 4 сестре од ко?их ?е ве?ина преминула током дети?ства и ране младости.
На престо ?е дошао са 59 година, чиме ?е други на?стари?и српски владар после Милоша Обренови?а ко?и ?е по други пут дошао на чело државе са око 78 или 75 година.
Други ?е Кара?ор?еви? у низу ко?и ?е као мла?и син постао кра?. Стари?а бра?а Алекса и Светозар су преминули у раном дети?ству.
Вероватно ?е први српски владар ко?и се нашао на неком видео снимку.
Био ?е пушач.^[64]
Посто?и звучни запис ?едног говора ко?и ?е он наводно одржао, али не може се са неоспоривом сигурнош?у доказати да ли ?е то он, или ?е запис из неке представе.^[65] ?еговом мла?ем сину ?е неоспориво забележен глас.
До 1974. и Драже Маркови?а ?е био послед?и шеф државе Срби?е ко?и ?е носио бркове.
Према писа?у аустри?ских и немачких новина из 1864, пошто кнез Михаило Обренови? после вишегодиш?ег брака са кнеги?ом ?ули?ом ни?е имао деце, разматрао ?е да усво?и Петра Кара?ор?еви?а и да га постави за престолонаследника, чиме би решио и пита?е наследства и заваду изме?у Обренови?а и Кара?ор?еви?а.^{[Извори 1]} На кра?у до тог усва?а?а ни?е дошло, па ?е кнез Михаило усво?ио Милана, сина свог брата од стрица Милоша.

Породично стабло

Преци Петра I Кара?ор?еви?а

Петар ?ованови?

Кара?ор?е Петрови?

Марица Живкови?