明朝火器发展何以逐渐落后
Тектонски покрети (грч. τ?κτων - градити) су покрети у унутраш?ости Зем?е ко?и наста?у као продукт сукоба изме?у унутраш?их сила Зем?е (Зем?ине теже) и Зем?ине топлоте. Деле се на:
- епирогене
- орогене
Епирогени покрети
[уреди | уреди извор]Епирогени покрети су вертикални покрети ко?и се одиграва?у у великим временским размацима, обухвата?у?и читаве геолошке периоде. Због тога се означава?у и као вековна, секуларна колеба?а. Они се веома споро одиграва?у за човеков животни век а ?има се битно не ме?а основна структура сло?ева Зем?ине коре. Човек поста?е свестан посто?а?а ових крета?а на основу регреси?а и трансгреси?а.
Епирогени покрети изазива?у настанак два облика у ре?ефу: угиба (великих улегну?а, удуб?е?а, геосинклинала) и сводова (испупче?а огромног распона у виду штита - геоантиклинале). Угиби су, заправо, басени мора и океана док су сводови континенти. Ова? процес формира?а облика у ре?ефу назива се епирогенеза (од грчких речи ?epiros” - копно и ?genesis” - настанак).
Континуитет епирогених покрета често се прекида: периоди крета?а сме?у?у се периодима мирова?а. Издиза?а и спушта?а на истом терену ме?усобно се сме?у?у.
У оквиру епирогених покрета разлику?у се епирогени покрети спушта?а и покрети издиза?а. Овим покретима захва?ени су континентални блокови. Лаганим спушта?ем континенталних блокова, вода океана или мора надолази, плави копно што се означава као трансгреси?а. Када се континентални блокови лагано издижу вода се повлачи што се означава као регреси?а. Као последица епирогених покрета ?ав?а се помера?е обалских лини?а. Оваква помера?а обалских лини?а била су честа током геолошке истори?е Зем?ине коре. Захва?у?у?и палеогеографима може се сазнати о распореду копна и мора у геолошко? прошлости као и о тадаш?им физичко-географским условима. Палеогеографи сво?им реконструкци?ама могу показати како се ме?ао макроре?еф Зем?ине површине током геолошке истори?е, односно како су се сме?ивале континенталне и маринске фазе током ?егове еволуци?е.
Универзални епирогени покрети одиграва?у се и изазива?у помера?а обалских лини?а на читаво? Зем?ино? површини. За разлику од ?их посто?е и покрети ко?и се ?ав?а?у унутар континената али су ма?их размера и захвата?у ма?а пространства. Они се издва?а?у као локални епирогени покрети. Изазива?у бро?не пореме?а?е у нормалним ерозивним процесима и морфолошке промене и денивелаци?е у ре?ефу.
Примери за трансгреси?у и регреси?у су црногорска и итали?анска обала ?адрана, при чему се прва спушта, а друга издиже. Доказ за регреси?у и трансгреси?у су и креч?аци корала ко?и се могу на?и на дубинама до 1000 m, као и на на?вишим планинама, а знамо да корали живе у топлим морима до дубине од 50 m.
Због тога што епирогени покрети захвата?у велику површину, што су лагани, не доводе до реме?е?а положа?а сло?ева, тра?у изузетно дуго и веома су малог годиш?ег интензитета ?ихово утвр?ива?е и регистрова?е веома ?е отежано. Много ?е лакше пра?е?е интензитета и смера ?иховог делова?а на основу последица ?иховог делова?а. У том смислу, могу?е ?е издво?ити пет група метода за ?ихово утвр?ива?е: геолошки метод, геоморфолошки метод, истори?ско-археолошки, геодетски и зоогеографски метод.
Геолошки метод заснива се на проучава?у дискорданци?е сло?ева. Дискорданци?а сло?ева представ?а ерозивну фазу ко?а раздва?а две фазе седиментаци?е. Она се ?ав?а као последица трансгреси?а и регреси?а изазваних универзалним епирогеним покретима. Геоморфолошки метод састо?и се у проучава?у морфолошких пореме?а?а облика у ре?ефу ко?и наста?у као последица делова?а епирогених покрета. За доказива?е делова?а епирогених покрета посебно су погодни ови ерозивни облици ре?ефа: флуви?алне површи, речне долине и терасе, уздужни речни профили и абразионе терасе. Угиба?е и сво?е?е елемената ре?ефа одражава облик и износ епирогеног колеба?а. Епирогени покрети утичу и на промену у интензитету ерозивних покрета.
Истори?ско-археолошки метод заснива се на утвр?ива?у положа?а археолошких локалитета. Као пример веома младих епирогених покрета, ко?и делу?у у истори?ско време, може послужити Сераписов храм код Напу?а. Подигнут ?е 105 г. пре нове ере, а све до XII века у ?ему су се одржавали обреди, о чему посто?е архивски подаци. Кра?ем XII века потоп?ен ?е под морем, а све до XVI века ?егови мермерни стубови били су, више од сво?е половине, под морем. Г. П. Горшков ?е 1954. године утврдио да су стубови храма у води до висине од 2,5 m. Почетком XXI века брзина то?е?а копна износила ?е око 2 cm годиш?е.
Геодетски метод се заснива на прецизном мере?у висине топографске површине, рани?е методом нивелмана, а данас ласерском техником. Након извесног времена мере?е се понови по истим правцима и тачкама. На основу разлике изме?у мере?а утвр?у?е се износ и смер неотектонских покрета. Зоогеографски метод заснива се на утвр?ива?у простира?а коралских колони?а. Коралски спрудови ствара?у се у топлим тропским морима, под одре?еним условима до на?више 46 m дубине. Положа? изумрлих коралских колони?а на дубинама ве?им од оних потребним за ?ихов разво? сигуран ?е доказ то?е?а океанских басена.[1]
Орогени покрети
[уреди | уреди извор]Орогени покрети су хоризонтални покрети, ко?и наста?у под де?ством бочних притисака. Доводе до настанака две групе тектонских ?единица - руптурних (раседи, пукотине, прслине) и пликативних (набори).
Литература
[уреди | уреди извор]- Пеши? Л. 2002. Општа геологи?а - Ендодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Петрови? Д., Мано?лови? П., (2003): Геоморфологи?а, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
